Pretraga

Izložba je koncipirana na delima likovnog karaktera velikog formata na platnu i  malog formata na rezbarenom drvetu nastalih u poslednje dve godine. Dela uvršćena u postavku predstavljaju emblematične primere poslednjeg umetnikovog opusa koji je okarakterisan jakim prisustvom introspekcije. Sadržaj izložbe je baziran na različitim elementima narativnog karaktera koje umetnik često upotrebljava u predstavama i u naslovima dela koja su u ovom projektu bazirana na sećanju. Reč je skoro o vidu pisanja dela  ( sa umetnikove strane) i čitanja ( od strane gledalaca ) dela kako u likovnom tretiranju tako i u samom sadržaju dela i njegove celokupnosti. Radi se zapravo o preseku i osvrtu na sećanje u poetskoj formi sa snažanom vitalnošću predstave stavljajući je u jak kontrast sa racionalnom mišlju. Naziv izložbe “Kad ne bi bilo vetra lišće ne bi šaputalo” se jasno odnosi na poreklo i vezanost za određenu jezičku stvarnost poetske vizije pripovedanja iskustva, njenog izražaja i prenošenja.  Ako je svet predstava onda je umetnost jezik. Ako je svet interakcija onda je sećanje građa.



Naš odnos prema prirodi je svojstveni vid pripovedanja samom sebi kroz poeziju i naslov nas upućuje na činjenicu da kada ne bi postojao šum, distorzija, kada bi sve bilo totalno jasno, umetnost ne bi postojala, kao ni jezik. Sledi i činjenica da predispozicija za estetsku precepciju kroz jezik ( likovni, verbalni ili emotivni ) se postiže prefinjenošću i pažnjom koju mi poklanjamo sopstvenom iskustvu a ne jeziku kao globalno uspostavljenom mehanizmu ,koji on u svojoj suštini mora da poseduje. Ova predispozicija nam takođe nudi i mogućnost širenja sopstvenog horizonta percepcije u nadi da se ostvari naš lični odnos sa svetom tj. jedinstvo sa njim uprkos posrednosti jezika.



Sećanje je slika, duh, refleksija, alegorija pa čak i halucinacija. Ako je svet slika onda je mudrost preneseno značenje te slike. Alegorija je slika a vizija je sklad.



Teatralnost pojedinih dela i same postavke uvodi gledaoce u dublji odnos u otkrivanje naracije, koja je ipak hermetički ograničena. Specifične dimenzije dela, međusobni odnos i njihov raspored u postavci čine takoreći scenografiju sa kojim gledalac fizički dolazi u odnos i posredstvom koje otkriva sadržaj.