Pretraga

Ugled izuzetne tapiseristkinje Nada Poznanović Adžić stekla je višedecenijskom stvaralačkom doslednošću, stalnim nastojanjem da se ostvari autohtono tkano umetničko delo, da se autentičnosti iznađu nove mogućnosti, tradicionalnoj tapiseriji omogući dejstvo u prostoru, da se ostvare specifične metaforičke poruke, iskaže vlastito stvarlačko biće, vlastiti umetnički humanitet.

U tokove jugoslovenske umetnosti Nada Poznanović Adžić se uključila tokom sedamdesetih godina proteklog veka, neposredno posle okončanja studiranja na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti i poslediplomskih studija kod profesora Branislava Subotića. Može se slobodno konstatovati da je ova umetnica pripadala prvoj generaciji školovanih tapiserista koja je načinila veliki korak ka medijskom osamostaljenju tapiserije kao zasebne umetnosti. To je važno istaći jer je tokom prethodne decenije na Petrovaradinskoj tvrđavi Boško Petrović sa saradnicima pokrenuo Radioinicu za izradu tapiserija Atelje 61 koja je vojvođansku umetnost unapredila u svojevrsnu Meku tadašnje jugoslovenske tapiserije. Istovremeno treba konstatovati da su, osim Boška Petrovića i još nekolicine tadašnjih afirmisanih slikara, retki umetnici dosezali do tapiserija koje su ispoljavale specifičnu zasebnost, jer je u tom razdoblju naše stvarnosti i naše umetnosti preovlađujući koncept bio prebacivanje slike u tapiserijsko tkanje.



Kada se Nada Poznanović Adžić predstavila svojom prvom samostalnom izložbom tapiserija u Novom Sadu 1977. godine, promovisan je jedan potpuno inovacijski tapiserijski koncept. Radilo se o potpuno nekonvencionalnim tapiserijskim rešenjima. Najveći broj tapiserija je nastao kukičanjem kojim se formira sistem okaca (mreža) koje doprinose rasterećenju velikih masa. U tim pletenjima (i tkanjima) evidentna je potpuna nezavisnost od slike, a pojedine tapiserije su se rasprostirale u prostor spuštajući se doslovce na pod.



Ta nekonvencionalnost je bila potrebna i potpuno primerena tadašnjem trenutku jugoslovenske umetnosti: umetnici koji su bili spremni da prihvate impulse sveta i umetnosti su ispoljavali subjektivističku svest kojom je jedino bilo moguće shvatanje kriznog sveta nad kojim se preteći nadnosio Damaklov mač obnovljene hladnoratovske zategnutosti i krize… Tapiserijska dekorativnost i estetičnost nisu mogli zadovoljiti potrebe mlade umetnice koja je želela da iskaže svoj odnos prema okolnostima sveta u kome deluje: i njoj i njenim tadašnjim posmatračima potrebnija je bila etička reakcija koja je donosila istinsko osvešćenje o sudbinskim problemima savremenog čoveka. Duh osamdesetih godina prošlog veka je „uhvaćen” u tapiserijama Nade Adžić na nekoliko tapiserija u kojima su stilizovani pejzažni motivi bili bliski atmosferi i subjektivističkom duhu tzv. „nove slike” (Val, 1979, Samonikli, 1981) a kada je umetnica dodavala aplikativne detalje (Kretanje, 1984) onda je moguće govoriti o problematici uosećajene mase koja na najbolji mogući način definiše želju umetnice da svoja osećanja projektovana u tapiserijsko tkanje reifikuje i učini stvarnim, opipljivim, postojećim.



U poslednjoj deceniji nesrećnog dvadesetog veka, u vreme intenzivne, čak nezapamćene krize koja je imala izričito destrukcijski karakter, Nada Poznanović Adžić u svom tapiserijskom opusu sprovodi odlučno svođenje forme. Geometrija postaje osnova njenog izraza, njenog racionalističkog promišljanja problema tadašnjeg svakodnevlja. Čvrsta struktuiranost kompozicije je konfrontirana atmosferi nekontrolisanog subjektivizma, destrukcije i apsurda. Želeći da bude ubedljiva u izrazu, Nada Poznanović Adžić je svojim tkanjima veoma često obezbeđivala trodimenzionalnost, proširujući time dejstvo tapiserija u stvarnosti (u stvarnom prostoru). Prevlađujuće crna i siva daju ovim tapiserijama utisak „težine”. Tako smiren, kontrolisan i odmeren umetničin iskaz i te kako podržava neoplasticistička stanovišta o potrebi nametanja ideja reda, konstrukcije i razložnosti – toliko potrebnih društvu u kome je umetnica delovala.



U poslednjoj fazi svog delovanja, nakon 2000. godine, stvaralaštvo Nade Adžić se radikalno menja. Umesto svedenog kolorita rascvetavaju se intenzivne boje u njenim trakastim šarenicama. Jedan neočekivan i sasvim slobodan inspirativni pogled na tradicionalna tkanja odvodi Nadu Adžić do snažnih bojenih skala koje su očigledno bile najiskrenije ispoljavanje životne radosti, opijenosti životom i mogućnostima umetnosti. U vremenu medijalizovane stvarnosti (i umetnosti) ova tapiseristkinja je našla način da bude samosvojna i stvaralački superiorna. U umetnosti nema lepšeg načina da se stvaralački krug zatvori a ovoj umetnici se upravo to desilo. I ne samo zbog toga, likovni kritičar Miloš Arsić je potpuno u pravu kada zapisuje da „tapiserije Nade Poznanović Adžić predstavljaju ubedljivo realizovane tkane objekte koje njenom dugogodišnjem kontinuitetu daju karakter markantne izdvojenosti, radikalno drugačijih programskih, plastičkih i sadržinskih vrednosti”.



Sava Stepanov, Novi Sad, oktobra 2022.