Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

MIRA (Trailović), Sve što smo zaboravili i ovaj telefon

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljkovi, Birčaninova 21, Beograd poziva da posetite izložbu MIRA (Trailović), Sve što smo zaboravili i ovaj telefon. Izložba je otvorena do 31. oktobra.

 


[Taj epitet ?svetska žena? prihvatam sa prijatnošću, jer on zapravo odgovara mom shvatanju sveta i života, mom shvatanju pozorišta: ima u njemu nešto što izražava moje unutrašnje osećanje, moju želju da budem "građanin sveta". Uverena sam da savremeni čovek, da čovek koji teži da bude slobodan, mora da se oseća građaninom sveta: on mora stalno da nastoji da prevazilazi sitničavu lokalnu ograničenost, ograničenost okvira u kome je rođen. Meni je strano svako zatvaranje u takve okvire; mnogo mi je bliže sve ono što vodi čovekovom otvaranju prema tom širokom svetu.]


Saradnici na izložbi:

Jovan Ćirilov, Daša Duhaček, Milica Lopičić, Olga Milićevic, Feliks Pašić, Ivan Vejvoda, Muzej Pozorišne Umetnosti


"Postoje ljudi čije su životne priče, jednostavno, veoma upotrebljive za interpretaciju vremena u kom su živeli  ljudi čiji su privatne i profesionalne hronologije, neka vrsta narativnog i denotativnog okvira, svojevrstan case study koji možemo iskoristiti za razumevanje i organizovanje konteksta koji su, i koji ih je formirao, usmerio, obeležio Mira Trailović, jedna od deset najpopularnijih ličnosti Jugoslavije polovinom 1970-ih (po izboru razlilčitih dnevnih i nedeljnih novina tog vremena i prostora)  nesumnjivo jeste jedan od takvih likova.

Izložba pred kojom se nalazimo, upravo polazi od pretpostavke ili čak od empirijski zasnovanog saznanja da je pojedinac, u vremenu u kom je ova "priča" smeštena, bio u mogućnosti da na zahteve socijalnog, kulturnog i političkog koda, odgovori neposrednim angažmanom i da na taj način, upravo uzme ucešće u redefinisanju tih parametara i pravila , drugim rečima da ispisuje istoriju, uspostavlja i preispituje njena "pravila", pomera njihove granice. Bilo da govorimo o institucijama za čija se osnivanja i slavne dane vezuje njeno delo i lik, ili da pokušavamo da rekonstruišemo strategiju i metodologiju njenog rada (na pozicijama reditelja, umetničkih direktora ili upravnika pozorišnih kuca i festivala)  prvi utisak je veoma intenzivan i reklo bi se sasvim precizan: u pitanju je žena svesna svoje društvene pozicije, klasnog backgrounda (i njegovih mogućih implikacija) na jednoj strani i stručnosti i profesionalnih kapaciteta na drugoj. Istovremeno ili možda pre svega ostalog, veoma ozbiljno shvatajući potencijal onoga što danas nazivamo "odnosima sa javnošću", ona svakim svojim medijskim nastupom pokazuje gotovo neverovatnu moć samoreprezentacije , predstavljajući sebe i svoj kolektiv sa apsolutnom svešću o važnosti komunikacije kroz najrazličitije forme prisustva u javnosti, od karikatura, satiričnih crtica i viceva na njen račun do strucnih diskusija i ne manje ozbiljnih intervjua u ženskim časopisima."


(Vladimir Tupanjac, iz teksta za katalog izložbe)


"Radila sam sa Mirom Trailovic u Ateljeu 212 i na Bitefu. Prvi put sam, sa one druge, službene strane, u Atelje 212 ušla kao studentkinja treće godine dramaturgije i kao član žirija trećeg Bitefa. Studenti su tada, posle lipanjskih gibanja '68 bili na ceni. Tako je počeo jedan od "marseva kroz institucije" , na svu moju sreću, kroz jednu krajnje specifičnu instituciju. Dakle, posle predstavljanja u žiriju, Mira Trailović me je pozvala na razgovor. Pored nje je sedeo Danilo Kiš, tada dramaturg Ateljea 212, koji se spremao za odlazak na profesuru u Bordo. Tako se ukazala prilika za mene. Nije mi bilo lako. Sve što sam tada imala da sretnem, srela sam odjednom.


Desetak godina kasnije, nas dve smo razgovarale o tome kako želim da osnujem i napravim svoje pozorište. Mira je rekla "Zao mi je, ali idi, moraž, razumem, pokušaj". Sve je znala  i bila je svesna šta sam od nje u međuvremenu naučila.


Na otvaranju Bitef Teatra, za vreme te fešte i Mirinog govora, ugledala sam oči Roberta Čulija, oči pune neizrecivog bola. Gordana Kosanović umrla je od raka u trideset i trećoj godini. Pomislila sam kako je Roberto trebao da radi predstavu o Miri. Kada je odlazila, u jednom času se oslonila na mene, za trenutak , ja na nju pre i posle, mada nisam uvek bila toga svesna.


Prošle godine je proslavljana pedesetogodišnjica Ateljea 212. Statistike su sklone da zamene suštine. Ostaju socijalne istorije. Tekst i kontekst.


Olga Milićevic nam govori kako im je majka dala imena Mira i Olga da ne bi imale nadimke. Bila je u pravu, samo je jedna Mira. I posle svega mislimo na jedinu i jedinstvenu Miru. "


(Borka Pavićević, iz teksta za katalog izložbe)


 


 

Datum objavljivanja: 22.10.2008.