Pretraga

Mira Maoduš je rođena 14. okotbra 1942. u Metku. Njena majka Sofija Tesla bratanica je Nikole Tesle. Studirala je slikarstvo u Školi za primenjene umetnosti u Frankfurtu (1965- 1968), na Akademiji (Accademia di belle arti) u Veneciji (1969-1972) i na Bozaru (Ecole National Superieur des Beaux-arts) u Parizu (1972-1975). Magistrirala je na Univerzitetu u Milanu (1978), sa temom Bolonjska škola u XVII veku – Gvido Reni, Anibale Karači i Gverčino. Boravila je stvarala i izlagala u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Japanu, Rusiji, Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Sada uglavnom živi i radi u Parizu i Beogradu. Član je ULUS-a i japanske grupe umetnika Ša-Đi- Cu od 1983. godine. Samostalno izlaže od 1973, u otadžbini i inostranstvu. Učestvuje na prestižnim zajedničkim likovnim smotrama u Beogradu, Parizu, Tokiju, Milanu itd. Njena dela čuvaju: Narodni muzej u Beogradu, koji je priredio izložbu njenih slika (1997) i uvrstio je u pregled Srpskog slikarstva XX veka (2000), kao i mnogi muzeji širom Srbije i sveta.

„Izložba Mire Maoduš u Galeriji '73, pod nazivom Hromatska eksplozija, upućuje u stvaralaštvo koje pripada tokovima ekspresionizma. Ova umetnica je skretala pažnju na težinu života, svakodnevicu i beznađe umetnika koji se teško snalaze u svetu tržišne ekonomije i kapitala, a u osami ateljea stvaraju dela što obeležavaju naše doba. Tokom sedamdesetih podsećala je na izgubljene i usamljene ljude u gužvi metroa, odnosno večno istu sudbinu onih sa dna društvene lestvice. Osamdesetih je obrađivala pikturalno bogate predele satkane od naslaga pigmenata koji grade reljefnu fakturu taktilnih vrednosti, takođe i letrističke kompozicije zasnovane na korespondenciji Van Goga i Gogena. Kao ljubitelj poezije, kretala je i od stihova Remboa, Koktoa ili nekog drugog francuskog pesnika, našavši u njima ono što sama poseduje i oseća. Od početka desete decenije prošlog veka sve više se predavala poetici ćirilice, rimama Đure Jakšića, Vladislava Pettkovića Disa, Puškina i Jesenjina. Širokom četkom, posvećenošću vernika, prepuštajući se automatizmu poteza i spontanosti nanošenja paste, pomoću azbuke objašnjava sebe i suprotstavlja se nepravednoj satanizaciji Srba. Koristi snažne i smele kolorističke orkestracije, komplementarne sudare, različite jačine zvuka, tonske vibracije unutar oformljenih partija iste boje, začuđujuće i neočekivane akorde koji uslovljavaju dalje odnose i tok osnovne arije.

Mira Maoduš ispoljava uzavrele emocije crvenom, žutom i plavom, jednako kao i njihovim derivatima, zatim ikonopiscima važnom belom ili neizbežnom crnom. Matisovu definicija da je uzbuđenje, osećanja i rekacije svog senzibiliteta izražavao bojom, lako primenjujemo i kod nje. Uz to, i ona svako delo gradi vrlo racionalno po zakonima tradicionalnog slikarstva u saglasju sa opredeljenjem da dosegne estetičke vrednosti isključivo likovnom leksikom, ritmovima, vertikalama, dijagonalama, horizontalama, ravnotežom masa, logikom kompozicije, harmonijom, ekspresivnošću linija i materije, tako da po svemu ulazi u brojnu porodicu savremenih fovista. Površine raznih veličina prekriva artikulisanim znakovima koje retko povezuje u rečenice i poruke, jer želi da dejstvuju samo kao pikturalne činjenice.

Njene kolorističke simfonije izviru iz života, ali su tajnovite i metafizički udaljene od stvarnosti, jednako kao i nikada odgonetnuta zapitanost o prirodi, čoveku, naciji, ljubavi, nostalgiji, usamljenosti, umetnosti... One su, pre svega, hromatska eksplozija i plastični iskazi što izazivaju optički doživljaj. Po takvom negovanju kosmičkog sveta slike, ona je dosledna pobornica uvek aktuelne moderne. Njeno stvaralaštvo, ispunjeno njoj dragom maternjom melodijom, pronalazi put do ljubitelja slikarstva širom sveta jer izražava ono što je isključivo univerzalno“.

Ljubica Miljković