Pretraga

Stay in Shape, Stay in Touch / Ostani u formi, ostani u kontaktu



             

Univerzalna ideja o predstavi unutrašnjeg je često bila polazna tačka za tematizaciju vajarskog opusa Milije Glišića tokom sedme i osme decenije XX veka. Kroz konfrontaciju geometrijski čistih i organskih anahronosti, Glišić čvrstu tektoniku spaja sa čulnim razlistanostima stvarajući taktično proporcioniranu dihotomiju . Ovaj podatak svedoči o umetnikovoj vitalnosti i dinamičnosti unutar okvira jedne beskonačno ponavljane, gotovo divinizovane teme unutrašnjeg sukoba i ravnoteže. Nakon skoro sedamdeset godina posvećenosti, istraživanja, sistematičnosti, znatiželje... artefakti Glišićevog umetničkog korpusa pored skulptura, crteža, reljefa, pripremnih radova u različitim etapama uključuju i višeslojne nedovršenosti. I upravo one, te sitne ili krupne nedovršenosti (kao privid do kraja neobrađenih formi i čaurastih oblika u fazi mirovanja, ili je delo završeno a otvoreno za moguće interpretacije, ili tek nastaje, ili je finalni rad istovremeno i priprema za sledeći) afirmišu umetnički rad kao kontinuirani istraživački proces, a umetnički identitet kao pluralan i nikada čist i konačan. Nedovršenosti su vidljivi, a neizgovoreni aspekti istorije umetnosti , potencijanosti opšte i veoma lične. Izložene skulpture nastajale su u vremenu kada Umberto Eco i Roland Barthes delo posmatraju kao zauvek otvorenu strukturu: „Delo nije okruženo, niti određeno, niti zaštićeno, niti usmereno nikakvim okolnostima" ,  a koncept otvorenog dela postaje osnova za promenu sveta.

Povod za izložbu skulptura i crteža profesora Milije Glišića je obeležavanje jubileja-80 godina od osnivanja Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, tj  institucionalna organizacija sećanja kroz funduse individualnih poetika. Izložba tako postaje prostor pamćenja, ukazivanje na postupno kreiranje identiteta škole, pojavnosti, delatne prakse ali  i ad infinitum potencijalnosti koje se još uvek razvijaju, grade, traju.

U prilog teoriji o otvorenoj strukturi ovih dela govori nam i podatak o neprekinutoj, nezavršenoj umetničkoj aktivnosti sada 85-godišnjeg Milije Glišića. Iako je poslednji put izlagao 2000. godine,  njegov atelje evocira estetiku kognitivnih mapa  i konceptualnog asamblaža Passport Carla Andrea - lični dokument-iskaz sastavljen od sitne plastike, gipsanih i bronzanih odlivaka različitih formata, voštanih figura na staklu, desetak monumentalnih skulptura i mnogo  crteža. Glišić još uvek istražuje potencijale različitih medija i sada, kao nomad u beztežinskom sajber prostoru ostavlja svoj trag.

Crteži Milije Glišića su oteti, krhki fragmenti skulptorskog vremena. Glišić crta oduvek i na svemu: na izveštajima sa nastavničkih veća Fakulteta su linearne skice, krokiji i portreti kolega; na istrgnutim listovima neravnih ivica su komešanja antropomorfnih i organskih formi; prelepljeni crteži kao podloga za nove su podsećanja da svi u sebi sadržimo istovremeno različita vremena i različita sećanja. Na papirima sa vidljivim temporalnim distorzijama pigmenta stapaju se crveno žute mrlje oksidacije i nežne Italijanske obale. Skulptorski i planovi arhitektonskih celina su mikro strukture nalaženja kontrole i reprogramiranja sopstvenih ideja.

"Na crtežu su i leto i podne i besmrtnost.Razume se, besmrtnost." 

Bogat i i raznovrsni polimedijski opus Milije Glišića značajnim delom se oslanja na iskustva i postupke tradicionalnih likovnih disciplina- posebno crteža, koji prate njegov skulptorski i pedagoški rad u rasponu od tri decenije-od 60ih do kraja 80ih godina prošlog veka. Svedočanstvo su ozbiljne sklonosti i opredeljenja za istraživanje. Modusi likovnosti u crtežu su raznovrsni: od linearnih krokija i ekspresija telesnog tonusa, preko smenjivanja oblika i formi obrisima i mrljama, rađeni u tehnici tuša, laviranog tuša i akvarela, preko grafitnih i pastelnih crtačkih modelacija velikog formata iz sedamdesetih godina,  sve do crteža rađenih hemijskom olovkom, kombinovanim tehnikama i portreta parafinom. 

Crteži Milije Glišića su ideogrami skulptorskog mišljenja.Hitri, sigurni i svedeni, oni su konstanta i kardiogram autorske poetike. Vajarski nerv vidljiv je u svakom gestu kroz umeće praćenja i beleženja: fiksiranje forme, njenih kretanja, tačaka oslonca, spojeva, razdvajanja i daljih transformacija unedogled. Unedogled...

Jelena Spaić