Pretraga

U galeriji -Savremene umetnosti Smederevo - pod nazivom ”Demijurg”,na kojoj će biti izložena dela nastala u period od 2015-2017.godine  na prostoru Francuske.Pretežno velika platna kao i “crtačke zabeleške”. Našire ovo je prvo predstavljanje slikara  posle dve godine,izložba u Smederevu je mali uvod u predvidjena izlaganja tokom 2018.godine

Jedan od najperspektivnijih umetnika mladje generacije,  predstavice se Smederevskoj publici po prvi put sa :uljima na platnu i crtežima,nastalim na teritoriji Francuske.Mate je rodjen u Beogradu (Jugoslavija) 1983.godine. Živi i radi na relaciji Beograd-Pariz od 2014.godine

Dobitnik je domaćih i internacionalnih nagrada od kojih izdvajamo:nagarada za crtež Vladimir Veličković,  dve nagrade (za crtež i sliku) Francuske Akademije lepih umetnosti ,  internacionalne institucije od velikog renomea i ugleda,nagradu za crtež Osten Makedonija ,finalista fonda Antonia Mareana Francuaksa,Likovna jesen-Milan Konjović ,Sombor,Srbijaitd.

O samoj izložbi autor ističe:” Najveći broj slika je materijalizacija,motivisanog persimizma.   Apsolutno,razočaravajući se svakodnevno,utkao sam,sopstvenu nesavršenost i hendikep  .Meni se čini da ljudi, eto kad bi mogli ovim mojim slikama bi čistili, nužnike.Da ne budem hvalisav, izgubio sam iluziju o “svetu koji je pod dobrom namerom”, čak obratno sve je postalo svojevrsna perverzija.Upravu na tom kamenu perverznosti raste,stvari koje sam posadio.Taj obik reinkarniranja nesreće je obiman,slikajući nisam ni slutio da će u mom sopstvenom stoleću,svi ti radovi dobiti jedan novi oblik realnosti,upravo sada naučnici  - odgajili uvo na ledjima štakora u labaratoriji,tačno do mojih slika ako hoces u nekoj uvijenoj alegoriji. Kao što rekoh ta “potmula biologija” od flore do faune se otkinula i razvila od mene,sada raste, radja ,živi na raznim mestima,posadjena,zasejana oslobodjenja taštine.Kako kaže Zola :“Na stvari gledam sospstvenim temperamentom...“Naša epoha a to smo i videli  u bezbrojnim katastrofama, ne može da reši tehničko pitanje apokalipse,ustvari da svet nebi otišao, dovraga ako več to i nije,apokalipsa se odvija i ponavlja  na dnevnom nivou u svojim usitnjenim delovima, rasparčana po našoj stvarnosti,zato i opstaju samo zablude kao glupost,zablude kao beščašće i samo zablude kao zabluda,matematika koja nas je dovela do gliba.”

Živeo sam doista teško,što zahteva , “vreme i mesto” kao priča za  sebe,po tom ključu,prestao sam do pohranjujem mozak lažnim iluzijama, na kraju sam sve platio urušavanjem zdravlja.U ovom  vremenu koje je čist “otrov”,mi se    otvorilo jedno “treće oko”,hendikep mi je pomogla da još jasnije vidim, ono što sam već naslućiva .” kaže autor,u nastavku dodaje:”Zasada je dovoljno, da vidimo da li je vredelo,toliko bauljanje ,zavirivanje ,buljenje  u te moje olupine od slika,(tkz. “mehaničko i organsko”).Prefarbavao sam taj unutrašnji otpad,koji svako nosi,pa da vidimo, kako on stoji ovde u Smederevu.”

 



Jedan od  propratni   tekstova  autorstva slikara,je    “Potrebno je upoznati noć”  Muharema Bazdulja u debate sa Borisom Mandićem ,čiji jedan deo teksta prati izložbu pisan u obliku esejističkog-traktata o Djordjeviću.  Izdvajamo,reči Muharema Bazdulja:

„Suptilnost i smiraj generalno stvaraju manir s kojim Đorđević prilazi svojim noćnim motivima. On je svjestan da su nam svjetlost i boje nužni da bismo mogli da se zagledamo u noć. Obratimo pažnju na dva ulja na platnu što se zovu Nyctophilia. Okvir tame nas sam od sebe privlači ka mračnom središtu. Tamo su figure na koje smo u Đorđevićevom svijetu već navikli. To je onaj kontekst o kojem, unutar Đorđevićevog slikarskog univerzuma, govori Boris Mandić: “Degeneričnost koja hoda, rektumske kreature, noćna gamad, vrišteće glave bez udova, alijeni, pacovi koji se tranformišu u ljude (poslednje poniženje pacova?), lignjoliki paraziti, harpije, okom vidljive bakterije, kvarni i disfunkcionalni mehanički udovi bez glave, hodajuće genetske pogreške, sablasne lobanje i defektni skeleti, cerekajuće utvare – ponorna bića nastala iz praistorijskog gliba, prvobitne tamne amorfnosti, čulno konkretna, a ne prazne apstraktne koncepcije, obične metafizičke utvare kao proizvodi jedne pojačane imaginacije (“uostalom, nekada uobražavam da su moji crteži živi”). Letimičan pogled na njih izaziva u nama tektonsku jezu, koja nas čupa iz konformističke užlebljenosti u svakodnevni poredak stvari; ona su sioranovski zajedljiva, keze nam se, cerekaju, plaše nas ćutanjem; nedovršena su, prelaznog i procesualnog karaktera (plutajući delovi organizma odvojeni od celine, raspolućena tela, rasparčani organi itd.), kao i nepoznatog smera kretanja.“ Mandićeva deskripcija je detaljna i efektna, no s njegovim se zaključcima ne moramo do kraja saglasiti. Izlazak iz “konformističke užlebljenosti u svakodnevni poredak stvari“ ne vodi nas nužno isključivo do tektonske jeze; drugi put, put kojim se rjeđe ide, vodi nas do prosvjetljenja. I prosvjetljenje, međutim, može da bude “sioranovski zajedljivo“. Đorđevićevo sioranovsko nadahnuće je, naime, nedvojbeno, a od nas zavisi kamo će da nas odvede. Destinacija će u svakom slučaju da bude vrijedna putovanja“

 

Suprotno tome prebacujemo težište na Fancusko vidjenje,Mate-ovog stvaralaštva,istaknuti kritičat Žan-Lika Šalimoa (Jean-Luc Chalumeau) ,nekadašnji urednik časopisa Opus,saradnik edicije Krug umetnosti (Cercle d'art ) pišuci o : Vermeru,Pikasu,Di Kiriku,Baskijatu, Bejkonu,Zao Vu Kinu,Dibifeu,De Koningu ,Barćelu ,narativnoj fihuraciji,kubizmu itd. Posvećuje svoje redove takodje našem umetniku na sledeći način, u tekstu“Mate slikar nesanice“ kaže sledeće: “Umetnik izričito predstavlja Cioran-a kao zvezdu vodilju, i to nam je koristan znak kada pokušamo da razumemo ovu umetnost potpuno bez kompromisa, koja nameće svoju viziju bez pokušaja da sve zadovolji.

Cioran je u stvari zaista napisao sledeće: "U nesanici, kažem sebi za utehu, da ove sate u kojima sam svestan otmem ništavilu, i kada budem spavao oni mi nikada neće pripadati."