Pretraga

Izložba mlade fotografkinje Marijane Janković pripada umetničkim projektima koji se bave fenomenologijom memorije, u okviru koje umetnici tragaju za sećanjima, vlastitim identitetom, smislom postojanja i njegovim umetničkim izrazom. U savremenom kontekstu koji „ubrzavanjem vremena i sužavanjem prostora izaziva pukotine u sećanju” (Katroga, 2011:36), autorka pribegava umetničkom stvaralaštvu koje uspostavlja kontinuitet i umirujuće osećanje pripadnosti.



Umetničke prakse koje reinterpretiraju, kolažiraju i proizvode sećanja često polaze od ličnih arhiva, svedočanstava koja se različito čitaju i reartikulišu, u zavisnosti od aktuelne potrebe. U okviru ovih privatnih arhivalija, porodične fotografije imaju značajan potencijal, ne samo da transcediraju određeni kontekst i lokaciju (Vels, 2006:54), već i da kroz intimne priče ponude i mogućnost refleksije o društvu. Partikularnost jedne privatne istorije, kao i senzibilitet jednog stvaraoca mogu postati pokretač i zaliha kolektivne memorije, podsticaj zajedničkom promišljanju o istoriji, stvarnosti, smislu.



Iskreni podatak o jednom pojedincu može da bude

značajan podatak o stvarnosti uopšte.



(Ristić, 1952:7).



Načini na koji se pamćenje i zaborav kreću kroz vreme u našem procesu sećanja, u velikoj meri su određeni materijalnim tragovima iskustava, na osnovu kojih gradimo sliku-sećanje. Među tim ostacima – svedočanstvima, fotografija gotovo da u svačijoj privatnoj istoriji novijeg doba ima presudnu ulogu. U susretu sa umetničkim radom, tuđe poređane fotografije ne bi mogle biti okidači za promišljanje i spoznaju. One bi bile niz koji ništa ne saopštava, te takvoj neuzbudljivoj uobičajenosti fotografija porodične svakodnevice autorka dodaje upliv emotivnog, ličnog doživljaja vlastite istorije, koristeći se umetničkim tehnikama i vizuelnim jezikom naracije, asocijativnog povezivanja, interpolacije i preobražaja, stvarajući kontekst ambivalentnosti u kome koegzistiraju suprotne ali i neodvojive kategorije – fikcija i činjenice, rekonstrukcija i konstrukcija. Koristeći emotivni i informativni potencijal fotografije (Sekula, 2016: 92), autorka predstavlja putovanje kroz topose prošlih iskustava, spojenih u dijalektičku sliku prisustva i odsustva, stvarnosti i imaginacije, drugih i sebe.



Foto-dosije o autorki očitava njen unutrašnji svet. Prevođenje porodične arhive i istorijata u doživljaj svog identiteta, putem umetničkih tehnika kolažiranja, razvijanja sećanja u narativ umetničke knjige, asocijativnih povezivanja prošlosti i sadašnjosti, vremena i prostora, sebe i drugih, u okviru portreta i autoportreta u sadašnjem kontekstu (kao ekstenzijama prethodnih iskustava, gde je fizički prostor tačka susreta proživljenog iskustva i sećanja), poslužilo je kao materijalni i simbolički okvir za re-kolekciju i izgradnju prisustva i značenja. Umetničko i imaginarno popunjavanje stvarnosti važan je momenat u izgradnji sopstva (Bergin, 2016:150). Stvaranje ove priče tako nije samo proces prisećanja, već i konstrukcije, kao i analize i vrednovanja sebe kroz prethodna i sadašnja iskustva.



Individuals do not simply re-live old memories, they use the memories for knowledge gathering (epistemic function) and as catalysts for change (emancipatory function) (Staudinger, 2001)



Izložba Vreme je prostor je autobiografsko sećanje, pripovedanje koje je obojeno stvarnošću prošlosti i zamišljenjem prošlosti, koliko prenošenjem toliko i stvaranjem (Katroga, 2011:32). Ova istovremena retrospekcija i retroprojekcija (ibid.: 34) proces je istraživanja, vrednovanja i izgradnje smisla i vlastitog identiteta autorke, a ujedno je i podsticaj nama za promišljanje i konceptualizaciju onoga što smo danas, a na tragovima onoga što smo nekad bili, ili što ćemo uskoro postati.



Milica Perić



Literatura

Katroga, F., 2011. Istorija, vreme i pamćenje, Beograd: Clio

Bergin, V., 2016. „Gledanje fotografije“, u: Promišljanje fotografije, prir. V. Bergin, Beograd: Kulturni centar Beograda

Sekula, A., 2016. „O izumevanju fotografskog značenja“, u : Promišljanje fotografije, prir. V. Bergin, Beograd: Kulturni centar Beograda

Vels L., 2006. Fotografija, Beograd: Clio

Staudinger, U. M., 2001. “Life reflection: A social-cognitive analysis of life, review”, u: Review of general Psychology, 5.

Ristić, M., 1952. Prostor – vreme : Eseji i članci, Zagreb: Zora



Marijana Janković (Ivanjica, 1994) je završila je osnovne i master studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek Primenjena grafika, modul Fotografija.

Autorka je jedne samostalne izložbe (Auto)portret (Galerija Doma kulture u Ivanjici, 2019) i učesnica na 35 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, u polju fotografije, grafike i umetničke knjige. Trenutno se pretežno bavi konceptualnom fotografijom i proširenim medijem fotografije.

Dobitnica je nagrade iz Fonda „Beta i Rista Vukanović” 2017. godine za najbolje ostvarenje iz oblasti grafike studenata osnovnih akademskih studija, kao i pohvale na XVIII Bijenalu studentske grafike, te otkupne nagrade Ministarstva kulture i informisanja na izložbi Male grafike 2016. godine.