Pretraga

Ciklus izložbi Asocijacije srpskih arhitekata pokrenuo je inok Simeon - zamonašeni arhitekta Slobodan Dragović, u nameri da sačuva od zaborava delo poznatih preminulih srpskih arhitekata generacije kojoj sam pripada. Izložbu „Marija i Branislav Jovin, na braniku arhitekture“ otvoriće arhitekta Dragoljub Bakić, a o delu Marije i Branislava Jovina govoriće Siniša Temerinski, inok Simeon i Slobodan Maldini, zastupnik Asocijacije srpskih arhitekata.



Otvaranje izložbe je u ponedeljak, 26. septembra 2022. godine u 19 časova u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, ulica Kneza Mihaila broj 56.





Siniša Temerinski:



Marija Jovin, majka obnove srpskih hramova



Marija Jovin je svoj radni vek posvetila očuvanju kulturne baštine, onom najvrednijem i najugroženijem delu graditeljstva. Posvećeno je radila na spomenicima, vodeći ih od stanja ugroženosti do uređenosti i pristupačnosti, kao stručnjak u pravom smislu te reči - sa znanjem, kreativnošću i, najvažnije, integritetom.



U manastir Studenicu je došla kao arhitekta početnik i počela je sa otkopavanjem konaka, koji su bili zatrpani zemljom do prvog sprata, radeći sa meštanim i vozeći zemlju volovskim kolima, da bi posle četvrt veka rada na sanaciji, rekonstrukciji i uređenju, taj manastir dovela do toga da bude najuređeniji u Srbiji i da postane deo Svetske baštine. U manastiru Gradište U Buljaricama izvela je istraživanja, projekat i sanaciju i rekonstrukciju tri crkve, konaka, porte i prilaza, uništenih u zemljotresu. Ispod jedne od crkava se otvorila pećina i deo građevine je propao u tu pećinu. Ona ju je rekonstruisala, na drugoj crkvi je podigla i vratila svod na njegovo mesto, sve sa freskama, pomoću automobilskih hidrauličnih dizalica. Pošto su spaljeni konaci u Pećkoj patrijaršiji, jedina je iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture smela da 1980. godine ode u Peć, svi ostali su to odbili. U rekordnom roku je izradila projekat i izvela obnovu spaljenih konaka, u najtežim uslovima, kada su joj isključivali struju i vodu i pravili sve moguće smetnje. Rad je nastavila sanacijom crkava i obnovom fasada, pa je na kraju njenih radova i Pećka Patrijaršija stavljena na listu Svetske baštine. Posle bitke za Vukovar, odmah je otišla i radila 1991. i 1992. godine na projektu za osposobljavanje Patrijaršijskog dvora u Dalju, da bi se u njemu smestili i sačuvali umetnički predmeti.  



Bavila se i projektovanjem novih objekata, pa je projektovala crkvu i konake za prvi srpski manastir u Nacionalnom parku Nijagarini vodopadi, koji je kanadska urbanistička služba odmah prihvatila i koji je izgrađen. Uradila je prezentaciju arheološkog nalazišta Lepenski Vir, projekat zaštitne konstrukcije nad nalazištem i njen Centar za posetioce Lepenski Vir dobio Nagradu za autorsko delo arhitekture Večernjih Novosti 2012. godine. Sa suprugom Branislavom je učestvovala na brojnim arhitektonskim konkursima i osvajali su prve nagrade: za uređenje prostora ispred Muzeja 25. maj, za uređenje centra Niša, centralne zone Brčkog, Zaječara, Zemuna… Dobila je nagradu za životno delo ULUPUDS-a 2012. godine.





Slobodan Maldini:



Branislav Jovin, Don Kihot savremene srpske arhitekture



„Neki o meni misle da sam ostao u prošlosti, pa ne razumem današnju arhitekturu“, rekao mi je u jednom od poslednjih razgovora koje smo vodili Branislav Jovin, i dodao „ali je pre moguće da isuviše dobro poimam upravo ono što je nevidljivo, a stoji iza arhitekture“, ukazujući da današnji srpski arhitekti ne shvataju njen istorijski značaj, pa se ponašaju diletantski, u duhu trenutka u kojem se nalaze. Ali, za ovog Don Kihota srpske savremene arhitekture nisu samo govorili da se ne razume u arhitekuru onda kada je ustajao protiv izgradnje Beograda na vodi, novog plana Beogradskog metroa ili urbanističkog uništavanja centra prestonice. Davne 1982. godine gradski čelnik Radoje Stefanović proglasio je projekat metroa na čijem je čelu bio Branislav Jovin „najvećom sramotom Beograda“ a njegovog rukovodioca i autora za „klasnog neprijatelja“, zabranivši mu da ubuduće radi projekte za grad. Dve decenije kasnije, drugi čelnik Beograda Nenad Bogdanović proglasio je Jovina za „nepodobnog“, a protiv njega tada je najavljena i krivična prijava zbog suprotstavljanja izgradnji garaže u Pionirskom parku. U ovakvim okolnostima koje su ga decenijama mlele, Branislav Jovin je kao malo ko zadržao čvrstinu i doslednost istinskog arhitekte satirući svojim glasom razuma i argumentima ignorante, makar oni bili čvrsto utvrđeni na vlasti, pritom trpeći svu težinu njihovih sankcija kojima mu godinama nisu dozvoljavali da u Beogradu postavi makar jedan jedini kamen. U poznom periodu života, arhitekta je ipak doživeo da mu ukažu čast 2016. godine, koju je shvatio kao tračak rehabilitacije, kada je Grad Beograd realizovao skromnu gradsku česmu prema njegovom projektu pretvaranja najužeg jezgra Beograda u pešačku zonu iz davne 1986. godine. A i ta česma je odmah po izgradnji podigla prašinu, izazvala kontroverze, čak i bes pojedinaca.



Bez obzira na nagli i prerani prekid karijere u zenitu njene najsnažnije stvaralačke faze kada je projektovao metro naše prestonice, Jovinov opus je impozantan. Među njegovim arhitektonskim delima nalaze se: zgrada Skupštine opštine Novi Beograd (sa Stojanom Maksimovićem), Brza gradska saobraćajnica Beograda sa sedam denivelisanih raskrsnica, projekti Savskog keja i obale Dunava kod hotela „Jugoslavija“, zgrada Urbanističkog zavoda Beograda, urbanistički projekt i parterno rešenje pešačke zone užeg centra Beograda. Projekti čak četrnaest metro stanica prve etape Beogradskog metroa Jovinovog tima iz perioda 1978-1982 svedoče o vremenu kada je Srbija imala stručne potencijale za najveća kapitalna dela, za razliku od današnjeg u kojem nam budućnost „kroje“ po ko zna kakvoj meri neki nama nimalo bliski, strani arhitektonski eksperti. I nije zalud Jovin za sebe napisao: „Spasa mi nema dok su na vlasti oni koji – uspeh ne opraštaju“.