Pretraga

Marica Radojčić, matematičar i umetnik, živi i radi u Beogradu. Godinama bila profesor na Matematičkom fakultet, a predavala i na Univerzitetu umetnosti gde je bila jedan od osnivača Interdisciplinarnih postdiplomskih studija – Grupe za digitalnu umetnost. Bavi se i organizacijom i produkcijom, kako umetničkih tako naučnih projekata, u okviru organizacije UMNA-Umetnost i nauka, čiji je osnivač i predsednik. Umetnost joj je eksperimentalna i višemedijska, zasnovana na matematičkim i filozofskim idejama. Od 1982. prisutna na međunarodnoj i domaćoj umetničkoj sceni. Izlagala i stvarala u SAD, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Austriji, Francuskoj, Mađarskoj, Skandinavskim zemljama, Južnoafričkoj Uniji... U Galeriji Matice srpske osnovan je 2009. njen legat sa 87 odbranih radova koji predstavljaju presek njenog celokupnog stvaralaštva.

U  Galeriji 73 u četvrtak 12. septembra, otvara se samostalna izložba Marice Radojčić pod nazivom Razgranata linija. Reč je o složenom ambijentalnom višemedijskom projektu (slike, animacije, zidna instalacija). Biće prikazani najnoviji radovi iz dugoročnog projekta Grananje započetog pre desetak godina. Razne varijante projekta Grananje  izlagane su do sada u Klagenfurtu, Beču, Talinu, Zemunu, Novom Sadu, Lazarevcu, Parizu, Turu, i nekoliko puta u Beogradu. Na izložbi u Galeriji 73 naglasak je na liniji. Linija koja umetnicu posebno zanima je ona RAZGRANATA. Do nje je stigla analizom i postupnim svođenjem formi u obliku drveta na ono likovno najelementarnije - na  crtež. Crtež očišćen od svega nebitnog, a posebno od značenja, izuzev onog primarnog koje izvire iz same svedene linijske strukture. I tako se zatvara krug. Na početku projekta Grananje pošla je od linijskih struktura u bliku drveta (koje se koriste kao ilustracija u matematici, lingvistici, fizici...) i ponovo se vratila na liniju. Ove današnje linijske fome su likovno do kraja pročišćene i oslobođene svakog značenja izuzev onog primarnog, a to je RAZGRANATOST. Put od polazne linijske forme do ove današnje je  bio dug i trajao je desetak godina. Za to vreme  je projekt Grananje prošao nekoliko faza. Od ilustrativne-naučne, preko faze matematičke poetike (ukojoj su naučne ilustracije iz matematike i matematičke lingvistike dobile poetsku dimenziju), pa zatim faze barokno-razigrane u kojoj je naglasak bio na ritmu i ritmičkoj igri, i istraživanju granice život-smrt  u biljnom svetu, koja nije tako oštra kao kod nas - ljudi. I najzad, evo, ove poslednje linijske faze. Pri tome su nataloženi istorijski slojevi značenja pojma DRVO u brojnim drugim oblastim (mitovima, religiji, filosofiji, metafizici...) bili sve veme prisutni nekad duboko zapretani a nekad isplivavajući na samu površinu .  Drvo je, inače, jadan od najstarijih simbola sa slojevima značenja razvijanim tokom istorije: od staništa lokalnih duhova, ose univerzuma, drveta znanja, simbola prvog greha i spasenja, simbola Svetog Duha, simbola živućeg kosmosa, kosmičkog obrnutog drveta, Budinog drveta prosvetljenja, mističnog drveta, pa sve do seksualne simbolike u psihoanalizi. U jednom nedavno objavljenom tekstu umetnica kaže: „A samo grananje, toliko moćnije od čovekovog korak po korak putovanja kroz vrleti sopstvenog bivstvovanja, ima mnogostruku snagu nastajanja, umnožavanja, gomilanja, životnog bujanja, ali i onu drugu rušilačku snagu obrastanja, zarastanja, uništenja, nestajanja – ubitačnu snagu Smrti. Ali neke vedre smrti koja se graniči sa igrom, sa kosmičkom ritmičkom igrom u kojoj su nastajanje i nestajanje ravnopravni, nimalo tragični, već naprotiv podjednako lepi. Tu je granica između života i smrti tako tanana, tako neprimetna, kao da je i nema. Sve je samo jedna zelena igra.“

A na pitanje šta je za nju grananje danas odgovara:

„Nada, osećaj ili čak uverenje da smo ipak nekako razgranati, slojeviti.

Da smo razgranati u prostoru.

U vremenu.

U likovima, ipostasima.

U oblicima svog postojanja.

Da naša egzistencija nije samo linerana: rađenje, življenje tren po tren, dan po dan, korak po korak, sve tako polako do smrti. A posle - ništa.

Da nije sve deterministički određeno.

Da imamo  izbora.

Da je naš život ipak mogućnost po mogućnost…

Više paralelnih mogućnosti.

Da je razgranatost suštinska karakteristika ljudske egzistencije.

Ali da  imamo svest samo o jednom sloju svog bivstvovanja, samo o jednoj svojoj grančici.“