Pretraga

LIRIKE ITAKE

(Petrovaradinska tvrdina kao polazište i ishodište Novog Sada) Odlaskom se dugo luta, traži tačka ishodišta, stara čežnja povratku daruje svoj dug tamo i natrag, u daljine polazišta tuda hodi večnost što ide u krug.



U sam osvit praskozorja roje se raskošne boje koje razbuđuju horizont. Duga magnovenja za kratko vreme izmene nam pogled svojim vizuelnim višezvučjem; od ljubičanstvenog ametista, preko zelenkastih prelaza do jarkog crvenila – tako se Sunce od jutra udvara Lepotici. A mi, deca stare Gospe od Dunava, nanovo se rađamo sa znanjem da postoji takav prizor. Doista, Tvrđava je othranila vekove pod ovim nebom. Na njenim se nedrima spajaju dva sveta, Balkan i Ravnica, hrid i oranica, lirika i epika, pustolovina i navika. Pretapajući se, bez jasnih granica, i jedno i drugo, i jedno u drugom. Stoga nije čudo što ovdašnji živalj odvajkada liči na mešovitu šumu – lepota poznaje sve jezike, osim onih zlih. To je znao i Đildo Pasapane kada je, po svojoj uzavreloj talijanskoj duši, heroj iz zaljubljenosti, eros delanja, isekao spone uništenja i time sprečio nacističke bombe. Znao je to i general Dragoš Đelošević, na žrtvenik lepote položivši svoju vojnu karijeru, usprotivivši se rđogubnoj defortifikaciji nakon Velikog rata. Etalon lepote, Petrovaradinska Gospa, najkrasniji dragulj o kojem svedoče meandri i krivulje Istara, podseća na onu nespornost – da princeze uvek računaju na svoje zaštitnike, i da je staro viteštvo, pre svega i iznad svega, nadahnuto lepim, odnosno da se i sama etika estetikom kroji. Dakle, etica est etica – iliti estetica. I ako je antički polimat i homo universalis, Arhimed, uz pomoć Apolona zrcalima branio Sirakuzu, paleći rimske galije, tako i umetnici što stoluju gore na osmatračnici naše mikrokozme, sa svoje lađe već sedam decenija brane nedogledni vidokrug mogućeg. Domovina se brani lepotom, peva Ršum. Sedam dekada, to je jedan ljudski život; u kojem su se na Tvrđavi preplitali mnogi, počev od Antića, Soldatovića, Miće Mihajlovića… Neka majka živi sve živote što ih je uzdigla! Prožete niti potraju dalje, u vremenskoj liniji – od horizonta u vertikalu trajanja! Ta vertikala, neuništiva nit naših naraštaja – gde jogunastu mladost, kao grdosna stena tvrđavu, podižu stari slikari i vajari, a mladi ih docnije podsećaju da ostanu uspravni do samog kraja. I da se smeju, znajući da se igra nastavlja, i da kraja nema, jer iznova stasaju neki novi heroji. I ma kako se stena hladila, gromadajući se u svojoj starosti, toplinom naših srca ona nam se vraća, kao ljubav, uvek podmlađena, (za)navek nova. Odlazio, da bih se ponovo vratio, to je umiljati šapat što se provlači koz tišinu u podnožju ponovnog susreta sa Petrovaradinskom utvrdom, svevidećim bedemom i hramom ovog grada. I svi džojsovski mislotoci u gradskim lutanjima naposletku vode do nje, do naše Itake, žene verne i neverne, najvernije baš onda kada je neverna, udarac za sve neznalice koje zaljubljenosti pripisuju rok trajanja. Ova premorska luka našeg bivšeg mora, pamćenje kroz zagubljenu mrežu podzemlja, najdublji je rov naših čežnji, i najviši krov naših nadanja. Može li se živeti bez nade? Mogu li se bez čežnje gotoviti terevenke? Daju li se bez Đave dočekati zore i odsustvom gorčine zameniti mnoge zvezde novom igrom ove naše, zvezde jedine. U maglovitim zimama Tvrđava se sakriva od očiju grada, da podseti šta bi bio naš pogled bez nje, da obraduje ljubavnika da vidi svoju gospu pri prvoj prilici kada svoje sanjive kapke otvori, a rečni vetrovi sa jutrom maglu razgone i rasteraju.

Niče je pevao sa svojim Zaratustrom: Velika Zvezdo! Šta bi bila tvoja sreća da nije onih koje obasjavaš? Zato, poput tebe, moram zaći kako to kažu ljudi kojima se želim spustiti. Blagoslovi me tako, ti mirno oko koje, bez zlobe možeš gledati i preveliku sreću. Luka Stanisavljev, 2022.

Učesnici izložbe: Saša Dobrić, Andreja Baćo Vasiljević, Miloš Vasiljević, Dragoslav Višekruna, Uroš Nedeljković, Dragan Kurucić, Vladislav Šešlija, Duško Stojanović, Borivoj Popržan, Gordana Avdić, Branislav Dobanovački, Simonida Todorović, Ivana Kosanović, Miroslav Nonin, Suzana Sanković, Ana-Leda Pop, Aleksandar Adžić, Dragoljub Adžić Adžo, Marijana Adžić, Nada Mančić, Milena Miškov, Vojislav Dević, Radule Bošković, Srđan Soldatović, Branislav Radošević, Zoran Babin, Marko Bodulić, Dušanka Bodulić, Slobodan Bodulić, Jelena Bjelica, Ivana Bjelica, Stojan Dimovski, Cvetan Dimovski, Gojko Đurović, Ivan Karlavaris, Bojan Kiridžić, Julijana Kiš, Radmila Šijan, Vera Zarić, Milorad Cvetičanin, Divna Stefanović, Predrag Uzelac

Memorijalni: Jovan Soldatović (1920-2005), Petar Mojak (1933-2011), Pavel Pop (1948 – 2019), Nada Poznanović Adžić (1944-2021), Petar Ćurčić (1938-2021)