Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Kuća snova

Slike Diane Cvibah (ima ih ukupno oko osamdeset) razlikuju se od većine njenih predhodnih dela - platna u kojima ona traga za razumevanjem prošlosti svoje porodice, prošlosti svog naroda .

 


"Ovde nalazimo Cvibahovu u jednom raspoloženju dubokog razmišljanja i slavljeništva. Te slike su skoro u potpunosti slike detinjstva zapamćenog po radostima, a baš stoga, one su tople, pune ljubavi i oduševljenja. Na jednoj je predstavljena plavušica sa trakicama u podignutoj kosi kako drži lutku. Ustvari, ovaj lik (sama umetnica kao devojčica) mazi lutku pokretima koji otkrivaju i ljubav i zaštitu. Ovo se može razumeti kao metafora zrele umetnice, koja neguje sećanja koja čine osnovu ove izložbe. Na drugoj slici, beli galeb se odmara na drvenoj grančići koju je izvadio iz Dunava. Međutim, za razliku od istoimene drame Antona Čehova, njena ptica je simbol nade, slobode i lepote. Ona predstavlja simbol sa kojim se umetnica u velikoj meri identifikuje. Osnova je pretežno jarko crvena tako da posmatraču prvo pada u oči bela ptica, i, mada ima i energije i pokreta u pozadini i okolo centralne slike, cilj nije da se pažnja posmatrača odvuče nego da se usmeri u centar.


Cvibahova koristi veliki broj motiva, koji se ponavljaju u ovom novom delu, i dok su neki od njih i simbolični i realistični, drugi jednstavno stoje sami za sebe bez ikakvih aluzija, metafora ili simboličnosti.


U srcu, Cvibahova je figurativni slikar. Njeno interesovanje za ljudske figure ima svoje tragove u detinjstvu, sa puno ljudi različitih osobina, sa puno prijatelja, sa porodicom i gostima - živopisna klapa koja je živela i prolazila kroz njenu kuću uvek punu radosti koju su stvorili njeni kulturni i druželjubivi roditelji. Na to možemo dodati veseli život Novog Sada gde su pijace, Cigani i pozorišta lutaka dali njenoj mladalačkoj mašti mnogo toga o čemu je premišljala. U kasnijim godinama njeno školovanje je bilo znatno pod uticajima usmeravanja njene umetničke pažnje na ljudske figure: učitelji kao što su Moše Rozentalis (Moshe Rosenthalis, rođen 1922. godine) u Tel Avivu, Jozef Hirš (Joseph Hirsh 1920-1998) i Zvi Tolkovski (rođen 1934. godine) sa Bezalel Akademije u Jerusalimu i Karol Veit (Carol Weight 1908-1997) sa Kraljevskog Umetničkog Koledža u Londonu, uticali su na njena interesovanja i ponudili su joj jedan širi pogled na mogućnosti i svrhu umetnosti.


Tako mnoge od ovih slika daju ljudsku figuru u perspektivi: figure su često grupisane u parove ili veće grupe, ali, ponekad, figura je i sama, izolovana u sopstvenom svetu. Cvibahova opisuje svoja iskustva iz detinjstva i odraslog kao iskustva usamljenosti, ali ne u fizičkom nego u emotivnom smislu. Čak i kod figura u grupama od dvoje ili više moguće je uočiti neku distancu među njima. Mada su fizički blizu, ovi likovi se retko dodiruju ili prepliću. Čak i u ljubavi postoji nekakva odvojenost.


Na ovom mestu treba istaći da Cvibahova koristi različite tehnike da bi stvorila svoju sliku, jer je medijum poruka u pravom smislu. Cvibahova koristi akrilne paste za oblaganje sa kojima zatim manipuliše upotrebljavajući različite tehnike. Pasta je često urolana, a zatim se na raznim tehnikama prave linije, grebe i urezuje viskozni tečni medijum. Cvibahova opisuje ovo urezivanje kao njen pokušaj da dopre ispod površine stvari.


Delo umetnika, koji je posvećen svom radu je uvek u stanju toka, tranzicije i evolucije. Umetnici, koji se drže određene formule ponavljanja, nisu više umetnici nego repeteurs, a ta etiketa se ne može prikačiti Cvibahovoj. Sa zrelošću dolazi iskustvo, a sa njim dolazi veće razumevanje istraživačkog puta, koji umetnost nudi. U ovim delima moguće je osetiti pomeranje i samosvesniji stav za umetničko delovanje. To je zreo rad i umetnica je pronašla svoj istinski glas. To je glas koji peva jasnom, preciznom i sjajnom harmonijom.


Još jedna slika koja se ponavlja u više radova i koja je centralna za njihovo razumevanje, je slika kutije, ili pre figure u kutiji. Na nemačkom jeziku reč Koffer znači i kutiju i kofer, a etimološki je povezana sa engleskom rečju coffin koja znači mrtvački sanduk. Takve nijanse značenja su veoma bitne. U jednom delu ženska figura je predstavljena u kutiji - izgleda kao da pokušava ili da izađe iz nje ili je ugurana u kutiju. Uz rizik da padne u zamku da je neki kritičari opišu namerno pogrešno, čini se sasvim tačno sugerisati da za Cvibahovu kutija predstavlja simbol nabijen emocijama. U muzeju u Aušvicu su izloženi, pored prostorije pune ličnih detalja, koferi zatvorenika koji su ovde transportovani da zauvek tu ostanu. Lični detalji su materijalni dokaz njihovog zatočeništva i patnje. Kutija je za nju sadržavala, pored oblika kuće, i simbol nečega odakle ona neprestano teži da pobegne. Mada sputana fizičkim telom i njegovim konačnim i neizbežnim krajem, umetnica kroz svoju umetnost i maštu može da pobegne, barem privremeno, iz pravih i metaforičkih kutija u kojima se našla.


U nizu radova manjeg formata ističu se tri veća dela urađena u uglju. Po definiciji oni nemaju ni boju ni ton ali su puni pokreta, energije i strasti. Ovi radovi, takođe autobiografski, čine trio koji se može nazvati “scene uma”. Među kaleidoskopom prikaza koje uključuju životinje, drveće, ljudske figure, elemente pejzaža, jedan brod i simbolični galeb, moguće je uočiti sliku kutije ili nekog predmeta, koji se provlači kroz ostali deo slike. Ovde Cvibahova sugeriše da su sećanja i materijalni aspekti života uvek prisutni, kao i da je njena prošlost za nju i teret i dragocenost, nešto što kroz život mora uvek nositi sa sobom."


                                                                         Giles Sutherland

Datum objavljivanja: 20.03.2008.