Pretraga

Slike Diane Cvibah (ima ih ukupno oko osamdeset) razlikuju se od većine njenih predhodnih dela - platna u kojima ona traga za razumevanjem prošlosti svoje porodice, prošlosti svog naroda i za traumatičnim događajima u kojima se našla uhvaćena kao svedok ljudske surovosti i ogromne istorijske plime na koju nije mogla da utiče. Njene slike su često bile potvrda bola, priče o uznemirenosti i zbunjenosti - natrpane, šarene, konfuzne, pošto su odražavale unutrašnju zbrku i nemire. One su bile rezultat onoga što se dešavalo nakon rata u Evropi, a i u celom svetu.

Ovde nalazimo Cvibahovu u jednom raspoloženju dubokog razmišljanja i slavljeništva. Te slike su skoro u potpunosti slike detinjstva zapamćenog po radostima, a baš stoga, one su tople, pune ljubavi i oduševljenja. Na jednoj je predstavljena plavušica sa trakicama u podignutoj kosi kako drži lutku. Ustvari, ovaj lik (sama umetnica kao devojčica) mazi lutku pokretima koji otkrivaju i ljubav i zaštitu. Ovo se može razumeti kao metafora zrele umetnice, koja neguje sećanja koja čine osnovu ove izložbe. Na drugoj slici, beli galeb se odmara na drvenoj grančići koju je izvadio iz Dunava. Međutim, za razliku od istoimene drame Antona Čehova, njena ptica je simbol nade, slobode i lepote. Ona predstavlja simbol sa kojim se umetnica u velikoj meri identifikuje. Osnova je pretežno jarko crvena tako da posmatraču prvo pada u oči bela ptica, i, mada ima i energije i pokreta u pozadini i okolo centralne slike, cilj nije da se pažnja posmatrača odvuče nego da se usmeri u centar.

Cvibahova koristi veliki broj motiva, koji se ponavljaju u ovom novom delu, i dok su neki od njih i simbolični i realistični, drugi jednstavno stoje sami za sebe bez ikakvih aluzija, metafora ili simboličnosti. U srcu, Cvibahova je figurativni slikar. Njeno interesovanje za ljudske figure ima svoje tragove u detinjstvu, sa puno ljudi različitih osobina, sa puno prijatelja, sa porodicom i gostima - živopisna klapa koja je živela i prolazila kroz njenu kuću uvek punu radosti koju su stvorili njeni kulturni i druželjubivi roditelji. Na to možemo dodati veseli život Novog Sada gde su pijace, Cigani i pozorišta lutaka dali njenoj mladalačkoj mašti mnogo toga o čemu je premišljala. U kasnijim godinama njeno školovanje je bilo znatno pod uticajima usmeravanja njene umetničke pažnje na ljudske figure: učitelji kao što su Moše Rozentalis (Moshe Rosenthalis, rođen 1922. godine) u Tel Avivu, Jozef Hirš (Joseph Hirsh 1920-1998) i Zvi Tolkovski (rođen 1934. godine) sa Bezalel Akademije u Jerusalimu i Karol Veit (Carol Weight 1908-1997) sa Kraljevskog Umetničkog Koledža u Londonu, uticali su na njena interesovanja i ponudili su joj jedan širi pogled na mogućnosti i svrhu umetnosti.