Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Kritičari su izabrali 2019.

Kritičari su izabrali 2019. "Umetnik (ni)je prisutan, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda od 14. januara do 7, februara, 2019. godine. Autor izložbe: Danijela Purešević.

Miomir Grujić Fleka Veliki šaman, 1994. akrilik, ulje na platnu, 145 x 235 cm Ljubaznošću Jovana Stefanović


 


 


Autor izložbe: Danijela Purešević



Umetnici:   Dejan Anđelković i Jelica Radovanović,  Dejan Atanacković, Miomir Grujić Fleka, Milovan Destil Marković, Stevan Markuš, Boris Miljković, Predrag Nešković, Igor Stepančić, Jusuf Hadžifejzović



Ciklus Kritičari su izabrali je tradicionalna izložba koja se kao recepcija kritičara na savremenu likovnu i vizuelne umetnosti na našoj sceni u Likovnoj galeriji kontinuirano  organizuje od 1967. godine do danas Izdanje autorke Danijele Purešević, laureata Nagrade Lazar Trifunović za 2016, istoričara umetnosti i dugogodišnjeg urednika Redakcije za kulturu Radio televizije Srbije  posvećeno  je istraživanju  (ne)prisutnosti umetnika na našoj sceni, odnosno problemu (dis)kontinuiteta.



U uvodnom tekstu kataloga autorka kaže: … Pripremajući izložbu „Kritičari si izabrali 2019“, sa istorijske distance od dvadeset pet godina, želela sam da krenem od „studije slučaja“, podsećanja na tu izložbu, čiji su jedini tragovi crno-beli katalog i slučajno pronađen VHS snimak priloga sa 3K Televizije Beograd. Celokupni izložbeni projekat „Kritičari su izabrali 2019. posvetila sam istraživanju (ne)prisutnosti umetnika na našoj sceni, odnosno problemu (dis)kontinuiteta. Niz je uzroka (ne)prisutnosti umetnika: emigracija, eskapizam, samoizolacija, rezignacija, okrenutost goloj egzistenciji i borbi za opstanak, fizička smrt. Na uzorku izbora (ne)prisutnih umetnika ova izložba kreira imaginarnu, moguću mapu aktuelne likovne scene.


 


Umetnik (ni)je prisutan



Opora i tamna u svom fonu, ovogodišnja izložba „Kritičari su izabrali“, natkriljena je žovijalnom parafrazom naslova svetski poznate velike retrospektive Marine Abramović, održane u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) 2010. godine, kada je umetnica tokom dva i po meseca provela više od 700 sati u „nemom dijalogu“ sa publikom. Decenijama se između naše sredine i ličnosti i dela Marine Abramović odvija dvosmerni proces prihvatanja i odbijanja, igrarija prisutnosti i neprisutnosti, tvoreći gotovo mitski, rašomonski, gordijev čvor. Da li je sredina odbacila Marinu ili Marina sredinu, latentno je pitanje koje se intenzivira dok lagano otpočinje odbrojavanje do njene velike povratničke izložbe, koja bi krajem leta 2019. trebalo da bude upriličena u beogradskom Muzeju savremene umetnosti. A to pitanje, jednako kao i čekanje Godoa, zapravo i nije potrebno razrešavati.

A kako bi se upustiti u razmatranje (ne)prisutnosti umetnika na našoj sceni, odnosno, problema (dis)kontinuiteta, vratićemo se četvrt veka unazad.

Dugi niz godina izložba „Kritičari su izabrali“ bila je koncipirana kao promišljanje minule godine iz vizura troje kritičara. U januaru 1994. godine svoje izbore predstavilo je troje istoričara umetnosti: Milanka Todić, Darka Radosavljević i ja. Svaki izbor činila su ostvarenja troje autora. Aleksandar Davić, Stanislav Šarp i grupa FIA, i Aleksandar Kujučev, bili su ondašnji izbor Milanke Todić. Darka Radosavljević se opredelila za radove Talenta, Saše Markovića Mikroba i grupe Škart. Moj izbor činila su dela Dejana Anđelkovića i Jelice Radovanović, Peđe Neškovića i Igora Stepančića. U tom zbiru vizura, markirane su istaknute tačke likovne scene te neobične i sumorne 1993. godine, uklještene između uvođenja sankcija Jugoslaviji i Dejtonskog sporazuma.

U prvoj rečenici kratkog pratećeg teksta te izložbe, decembra 1993. godine, zabeležila sam: „Vreme je brzog protoka i smenjivanja događaja i jednoslojnih (dez)informacija, čiji progresivni ritam utiče na atrofiju memorije i osećanja kontinuiteta, na gubitak koncentracije i rastuće rastrojstvo.“ Intuitivno – da, ali aparaturom razuma tada nisam ni naslućivala dimenzije diskontinuiteta, to jest raspada koji će obeležiti nastupajući period naše kulturne scene.

Pripremajući izložbu „Kritičari si izabrali 2019“, sa istorijske distance od dvadeset pet godina, želela sam da krenem od „studije slučaja“, podsećanja na tu izložbu, čiji su malobrojni tragovi crno-beli katalog i slučajno pronađen VHS snimak priloga sa 3K Televizije Beograd. Celokupni izložbeni projekat „Kritičari su izabrali 2019“ posvetila sam istraživanju (ne)prisutnosti umetnika na našoj sceni, odnosno problemu (dis)kontinuiteta. Niz je uzroka (ne)prisutnosti umetnika: emigracija, eskapizam, samoizolacija, rezignacija, okrenutost goloj egzistenciji i borbi za opstanak, fizička smrt. Na uzorku izbora (ne)prisutnih umetnika ova izložba kreira imaginarnu, moguću mapu aktuelne likovne scene.



Krenimo od trilinga Anđelković & Radovanović, Nešković, Stepančić, koji su pre četvrt veka činili moj izbor.

Dejan Anđelković i Jelica Radovanović, beskompromisno prisutni, negujući slobodu izraza i stav nepristajanja, svojim razgranatim umetničkim delatnostima valovito su se kretali kroz vreme. Njihova disperzivna umetnička praksa je 2011. godine znalački obuhvaćena monografskim izdanjem (Fond Vujičić kolekcija) sa tumačenjem istoričarke umetnosti dr Jasmine Čubrilo, što je njihovo celokupno delovanje učinilo vidljivijim, sagledivim i razumljivim.

U menama između rezigniranosti i težnje da osvesti sveprisutni, duboko ukorenjen palanački duh, i izgradi platformu pomoću koje bi se on prevazišao, Peđa Nešković već više od pet decenija istrajno istražuje buvljake i artefakte naše svakodnevice, imajući čvrsto uporište u svom ateljeu na Starom sajmištu, gde opstaje kao jedan od poslednjih stvaralaca.

Igor Stepančić nestaje i ponovo se pojavljuje na sceni na sasvim neočekivanim mestima, meandrira, i u svakom novom istupu iznenađuje svežinom, inovativnošću i kompleksnošću iskaza. Svojim projektom koji je namenski osmislio za kontekst ove izložbe on na radikalan i inovativan način akcentuje poziciju umetnika u ovdašnjem galerijsko-muzejskom sistemu i medijskom prostoru.

Sva četiri autora, bez obzira na svoju vidljivost ili nevidljivost na sceni, zapravo su sve vreme duboko uronjeni u stvaralačke tokove, usmereni ka živoj interakciji i dijalogu sa društvenim okruženjem, sa nađenim i zatečenim predmetima i ambijentima.



Jedna od ključnih figura beogradske likovne scene osamdesetih i devedesetih godina 20. veka, Miomir Grujić Fleka, snažno je utisnuo vlastiti znak u ovdašnju likovnu scenu. Umro je 2003. godine i od tada živi u urbanim legendama. Nedavna izložba u Šapcu, i dodeljivanje njegovog imena jednom tamošnjem gradskom prolazu, obnovilo je interesovanje za njegovo delo. U pripremi je monografija, ali i izložba u beogradskom Muzeju savremene umetnosti, što bi trebalo da legende o Fleki učini opipljivom.



Među ključnim ličnostima beogradske umetničke scene osamdesetih je Milovan Destil Marković. Prelomna godina u njegovom životu bila je 1986. Te godine je dobio uglednu Politikinu nagradu za slikarstvo, kao najmlađi laureat u istoriji te nagrade. Iste godine izlagao je na Bijenalu u Veneciji i preselio se u Berlin, gde i danas živi. Slika „Okupiraj. Šta da se radi?“, zastupljena na ovoj izložbi, nastala je 2012. godine u sklopu Markovićevog prvog predstavljanja u Gradskoj galeriji u Požegi, gde je živeo do punoletstva. Upravo se ta slika našla u središtu skandala početkom 2018. godine. Neposredno posle turbulentnog ukidanja Kulturnog centra u Požegi, predsednica Skupštine opštine tog grada ocenila je nepodobnim i neprimerenim niz ostvarenja savremenih umetnika, koja su se na osnovu otkupa Ministarstva kulture zatekla pod krovom te institucije. Posebno je apostrofirana Markovićeva slika „Šta da se radi? Okupiraj!“ iz serije „Bar-kod“.



Svojim slikama i crtežima, prizorima unutrašnjeg života, gde se autoportret preplitao sa elementima psihodelije, stripa, fantastike, andergraunda, ali i eskapističkim akcentima, Stevan Markuš je ostavio snažno obeležje u ikonosferi 90-ih. Zajedno sa Urošem Đurićem, on je sredinom devedesetih osnovao umetničku grupu Autonomisti, koja se zalagala za novu figurativnu umetnost inspirisanu stripom, filmom i reklamnim dizajnom. Jedan je od dobitnika nagrade 35. Oktobarskog salona 1994. godine. Potom je ubrzo nestao sa scene. Radi crteže. Izlaže veoma retko.



Jusuf Hadžifejzović je jedna od najznačajnijih figura jugoslovenske likovne scene osamdesetih. Živeo je u Sarajevu, studirao u Beogradu i Diseldorfu. Pokrenuo je Jugoslovenska dokumenta. Posle serija monumentalnih depografija koje je izvodio širom sveta, poslednjih godina, krećući se između Sarajeva, Antverpena i Koreje, on „otvara“ svoju „Prodavnicu praznina“, u kojoj prodaje markiranu ispražnjenu ambalažu svega i svačega. „I tako, pod kontrolom umjetnika i u skladu sa načelima slobodnog tržišta, raste svijet praznine. Nemoguće je govoriti o onome čega nema. Ali praznine ima. Ima nemanje... Jusufovo markiranje i dekoriranje praznine umjetnost je budućnosti“ – napisao je pre nekoliko meseci u Jutarnjem listu Miljenko Jergović.



Kada je reč o poziciji i vidljivosti vizuelnih umetnika, paradigmatična je pozicija Dejana Atanackovića. Reč je o autoru koji već više od dve decenije živi i radi na liniji Firenca–Beograd, i koji je nizom ubedljivih izložbenih, ali i međunarodnih projekata u domenu edukacije, kao i inkluzije, prisutan na ovdašnjoj likovnoj i javnoj sceni. Godine 2014. u Narodnom muzeju u Kraljevu izložbom „Odabrani radovi 2003-2014“ ostvario je celovit uvid u svoje stvaralaštvo. No, i pored svih delatnosti na sceni, širu prepoznatljivost i vidljivost stekao je tek početkom 2018, kada je njegovom književnom prvencu dodeljena Ninova nagrada.

Atanacković se u svojim vizuelnim ali i književnim istraživanjima u velikom meri oslanja na fundus antropologije, što je slučaj i sa digitalnim fotomontažama zasnovanim na arhivskom materijalu iz Antropološkog muzeja u Firenci. Zapravo, dvojnost Atanackovićeve (ne)vidljivosti na ovdašnjoj likovnoj/književnoj sceni, ukazuje se kao lokalna antropološka konstanta.



U drugoj epizodi druge sezone autorskog televizijskog projekta Put u budućnost, koja nosi naslov „Nostalgija“, reditelj Boris Miljković, na njemu svojstven, subjektivan način, ispituje osećaj izmeštenosti iz domicilne sredine. Polazi od Tarkovskog, razgovara sa Aleksandrom Genisom u Njujorku, u Amsterdamu prepoznaje tragove Marine Abramović, koja se svojevremeno tamo naselila napustivši Beograd, ali sa njom i razgovara u kolima vozeći se po beogradskim bulevarima. U gradu gde ona jeste i nije prisutna. Proteklog leta, tokom priprema za njenu izložbu u Muzeju savremene umetnosti, koja bi trebalo da bude otvorena krajem leta 2019, Boris i ja smo snimali dokumentarni film o povratku Marine Abramović u Beograd.



Ova je izložba pokušaj mapiranja podzemnih, nevidljivih tokova ne terenu koji je sličan krečnjačkom, gde vodene mase, nakon snažnog nadzemnog toka, naglo poniru, formiraju nekakve svoje skrivene akumulacije i putanje, pa se onda kilometrima dalje nenadano pojavljuju i nastavljaju svoj nadzemni put, ne bi li opet nestajale, i nevidljive nastavljale svoj život. Ova izložba traga za odgovorom na pitanje šta bi bilo da su sve ove, ali i mnoge druge, stvaralačke energije imale svoj regularan tok?





Danijela Purešević


 


 

Datum objavljivanja: 09.01.2019.