Pretraga

U romanu Un besoin de malheur1 Alan Boske pripoveda o dva pisca, koja potiču iz različitih kulturnih i društvenih podneblja, Francuske i Jugoslavije, u vremenu šezdesetih godina prošlog veka. Toj dvojici pisaca Jože Ciuha posvetio je bogati ciklus svojih akvarela. Alan Boske je svoj roman napisao i objavio nedugo nakon smrti Branka Miljkovića, kome ga je i posvetio. Jože Ciuha je svoju izložbu stvorio kao omaž velikim autorima i stvaraocima, pesnicima Alanu Boskeu i Branku Miljkoviću.

Davno pre poznanstva sa Boskeom, Ciuhu ćemo naći u Ljubljani početkom pedesetih godina prošlog veka, gde završava umetničku akademiju. Od tada do danas traje neprekinuto njegova umetnička aktivnost, praćena pisanjem i brojnim studijskim putovanjima. Već do kasnih šezdesetih imao je priliku da upozna kulturne različitosti koje je svet mogao da ponudi, i da vizuelno nasleđe mnogih kultura, pre svega vizantijske, ugradi u svoje iskustvo i u svoje slike.

Godine 1969. je Zoran Kržišnik, zajedno sa određenim brojem umetnika-intelektualaca iz tadašnje Jugoslavije osnovao elitnu umetničku grupu „69“, kojoj je jedan od ciljeva bio zalaganje za najviše umetničke kriterijume. Grupi „69“ pripadao je i Jože Ciuha.

Ciuha, kosmopolita i građanin sveta, odabrao je Pariz za mesto u kojem će se nastaniti. Na početku druge decenije sadašnjeg stoleća, Jože Ciuha nastupa ne samo kao vizuelni umetnik, već i kao intelektualac velikog ugleda, pisac, akademik, pripadnik kruga evropske intelektualne elite i stvaralac koji za sobom ima bogat i raznolik stvaralački opus. 

Na temeljima takvog opusa, umetnik i danas može da pravi istupe u vidu specifičnih eksperimenata, i da svoja dela grupiše ili formira u odnosu na tematske celine, kakva je i izložba akvarela posvećenih pesnicima Boskeu i Miljkoviću. To je izložba intimnijeg, dnevničkog tipa, koja sumira neka od iskustava, emocija i načela, koji autora neraskidivo vezuju za stvaralaštvo navedenih pesnika. Ova izložba takođe ukazuje na značajan fenomen uticaja literarnih izvora na umetničko stvaranje, što je pojava koju možemo pratiti zalazeći duboko u istoriju, ali koja danas nije toliko česta niti eksplicitna. Iako možemo pretpostaviti da su i mnoga umetnička dela današnjice inspirirana literaturom koja oblikuje i usmerava duhovna stremljenja i kulturnu klimu vremena, ređi je slučaj da likovno umetničko delo sadrži reference na konkretne književne uzore. 

Zato akvarele koje Jože Ciuha posvećuje Boskeu i Miljkoviću ne treba shvatiti kao ilustraciju stihova i reči, već ih sagledati u kontekstu njihovih zajedničkih autorskih poetika. U tekstu „Orfejsko zaveštanje Alana Boskea“ Miljković govori da je namera pesnika da kaže neizrecivo, ali da neizrecivost ostaje jača od pesnika. Ciuhini akvareli predstavljaju doprinos slikara neizrecivosti pesnika, i doprinos slike neizrecivosti reči. Oni ne teže tumačenju, objašnjavanju niti ilustrovanju, već zajedno sa stihovima uz koje obitavaju, iskazuju neizrecivost „istine“ kojom su vođeni.  Ima u tom postupku i autorove nostalgije za onima koji su otišli, ali čije reči i stihovi još uvek „boje“ njegove slike. Odnosno, kako to Ciuha poetično iskazuje u rečenici koju posvećuje Boskeu: „Moji akvareli još uvek traže slikara u tvojim stihovima.“

Likovni izraz upućuje na odnegovanost u modernističkoj tradiciji plošne dvodimenzionalnosti kao garancije slikarske autonomije, ali to slikara retko vodi ka apstrakciji. Mimetičko oponašanje i antropomorfizam, karakteristični za radove Ciuhe, mestimično ipak na akvarelima ustupaju pred naoko apstraktnim formama. Izvesna lakoća i prozirnost koju nameće sama tehnika rada u akvarelu, čine ovu izložbu na formalnom ali i na idejnom planu bitno drugačijom od izložbe „Ljudska komedija“ kojom je njegovo slikarstvo bilo predstavljeno ovdašnjoj publici u Galeriji RTS 2007. godine. 

Stvaralaštvo Jože Ciuhe prepoznatljivo je po naslanjanju na raznovrsne tradicije vizantijskog, predevropskog i vanevropskog vizuelnog nasleđa, te se ikonografija njegovih slika može dovesti u vezu sa citatnim i eklektičkim praksama postmoderne. Akvareli o kojima je reč manje su opterećeni ovim tradicijama, iako i na njima možemo sresti piktograme sa naznakama ljudskih figura, organskog sveta ili čak kaligrafskih znakova koji mogu upućivati na simbolički potencijal vanevropskog vizuelnog izraza. Međutim, u ove akvarele autor utiskuje drugačiji duhovni, intelektualni i emotivni izraz. Dok se za slike iz ciklusa „Ljudska komedija“ može reći da su u vezi sa duhovnom prirodom (izvanumetničkog) sveta koji nas okružuje, za akvarele iz serije omaža pesnicima, naslućujemo da su u vezi sa prirodom samog umetničkog stvaranja, dakle umetnički zapisi o umetnosti samoj. Slikar slika dok pesnici govore. I jedni i drugi teže da sopstvenim umetničkim sredstvima (stihom, bojom) nagoveste istinu koja se na drugi način ne može saopštiti. Kako bi naglasio istovetnost poetika, slikar ispisuje stihove Miljkovića i Boskea naizmenično na svojim akvarelima. Ispisane reči, međutim, nisu date samo kao omaž, već su i u funkciji likovnog izraza, jednako kao i prazan prostor koji je u ovim radovima odneo prevagu nad inače zastupljenim horror vacui, kao da je i on stao u službu onoga što je neizrecivo. 

Na idejnom planu, Ciuhini akvareli sačinjeni su od vere u univerzalne vrednosti sadržane u umetnosti, kojima se umetničko delo uzdiže iznad običnosti i prolaznosti, ali i iznad svog tvorca. „Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan“ (B. Miljković). Isto se može reći i za slikara koji veruje (ili zna) da su njegove slike odavno preuzele primat nad onim što on želi od njih da stvori, te da su se, kao reči od pesnika, otrgle od svog autora i započele neki svoj zaseban život. Čini se da je upravo to razlog zašto se Ciuha odlučuje za omaž dvojici velikih pesnika, sa kojima deli slična uverenja. Kao umetnici i kao intelektualci, oni se odlučuju za najviše kriterijume umetničkog izraza kao vrhunskog dometa duhovnih i etičkih normi, nekada čak i po cenu hermetičnosti. Njihovi su postupci različiti, kao i oruđa kojima se služe u traganju za svojim ciljevima, ali ono što ih vezuje jeste nepokolebljivo pouzdanje u moć umetnosti (slike, stiha) da uvek bude iznad prolaznosti i trivijalnosti, te da tako zasluži svoju besmrtnost u poretku sveta i vremena. 

Ivana Benović