Pretraga

Opšti je stav stručne javnosti da bi dela ovog vrsnog, a pomalo i zaboravljenog umetnika valjalo predstaviti beogradskoj publici. Nikola Kusovac, autor ove izložbe, prihvatio se ovog veoma zahtevnog poduhvata, sa namerom da izlaganjem barem jednog dela bogatog opusa Matije Vukovića, skulptura koje se mahom nalaze u privatnim kolekcijama, prikaže njegovo maestralno skulptorsko umeće. Na izložbi će biti predstavljeno petnaestak skulptura manjeg i srednjeg formata.



O značaju ove izložbe, Matiji Vukoviću kao „vajaru koji je doista u srpsku i jugoslovenski istoriju umetnosti uleteo poput blistavog meteora“, u tekstu u katalogu izložbe Nikola Kusovac je je, između ostalog, istakao: "Za Matiju Vukovića život je bio vajanje, a vajanje "borba neprestana", težak okršaj uvek sumnjičavog stvaralačkog duha sa nepokornom materijom. A, počem za život nije bio spreman, bar ne onim delom ljudske naravi kojom se obezbeđuje lagodan opstanak, njegovo bitisanje bilo je tek puko životarenje, iscrpljujuća i prečesto zaludna bitka za golu koru hleba i, što je važnije, za jedan minimum sredstava neophodnih za rad, za vajanje, tačnije njemu za puni i pravi život....

... kada je, juna 1985, uz sve dužne i zaslužene počasti, došao tužan čas opraštanja od umetnikovih zemnih ostatatka, stanje njegovog dela, njegove ostavštine za budućnost, nije bila u ništa boljem stanju. Porazno je saznanje da se ni od tada, uprkos punoj svesti o značaju njegovog vajarskog dela po kojem ga određujemo kao umetnika neponovljive autentičnosti, moćne barokne ekspresivnosti i nesalomljivog stvaralačkog poštenja, dakle po vrlinama što ga kao vajara stavljaju iznad i izvan uskih međa jednog stila i vremena ili jedne sredine, nije uradilo ništa više i bitnije bolje.

Stoga se ova skromna retrospektivna izložba dela Matije Vukovića priređena u Galeriji `73, uz punu svest o njemu kao vajaru koji je doista u srpsku i jugoslovenski istoriju umetnosti uleteo poput blistavog meteora, idejno zreo i sadržinski bogat, nudi kao poslednja opomena da se nipošto ne dopusti i metorski kraj njegove više nego dragocerne vajarske ostavštine."

(iz teksta za katalog, Nikola Kusovac)

Matija Vuković, Platičevo, 26. jul 1925 – Beograd, 21. jun 1985.



Prve pouke iz crtanja i slikanja dobio je u privatnoj školi Mladena Josića tokom 1941- 42, a potom se upisao u Srednju školu za primenjenu umetnost. Po okončanju Drugog svetskog rata upisao se na beogradsku Akedimiju likovnih umetnosti, gde je učio od 1952. do 1954. na odseku za skulpturu u klasi prof. Tome Rosandića i Sretana Stojanovića, da bi potom s uspehom završio specijalni tečaj kod prof. Ilije Kolarovića.

Vuković je samostalno izlagao u Beogradu 1954, 1960, 1972, 1979, 1980, 1982. i 1984, zatim u Novom Sadu 1960, Dubokoj kod Bačke Topole 1963, sa Vidom Jocić u Vrnjačkoj Banji 1964, Somboru 1965. i Parizu 1981. godine. Od 1949. redovno je izlagao na mnogim zajedničkim izložbama širom Jugoslavija i u inostranstvu. Od 1965. je član Lade.

Učestvovao je na vajarskim simpozijumima u Vrnjačkoj Banji, Aranđelovcu, Lindabrundu (Austrija), Prilepu i Danilovgradu. Nagrađivan je više puta: na Trećem Oktobarskom salonu u Beogradu 1962. i na Trinaestoj izložbi Umetničke kolonije u Ečki 1968, zatim dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda 1973, nagrade Subnora „4. jul“ 1981. i prestižne Sedmojulske nagrade SRS za životno delo 1982. godine. NJegove skulpture u slobodnom prostoru i spomenici nalaze se u Beogrdu (nekolko dela), zatim u: Vrnjačkoj Banji, Aranđelovcu, Ptuju, Beču, Stublinama, Prilepu, Danilovgradu, Kragujevcu i Pirotu.