Pretraga

Na slikama su portreti ljudi zagledanih u svoje uređaje, laptopove, tablete, mobilne telefone, gde je jedini izvor svetlosti svetlo monitora ili displeja. Na ovim portretima fokus je na svetlosti koja je ključni element slikarstva.



Ivan Milenković (1988. Leskovac) . 2012. godine završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, slikarski smer u klasi profesora Gordana Nikolića. Učestvovao na više od pedeset grupnih i imao deset samostalnih izložbi. Stipendista Letnje Akademije u Salcburgu 2012. godine. 2015. i 2016.- Dobitnik prve nagrade na 53.i 54. Oktobarskom likovnom salonu u Leskovcu, i prve nagrade Fakulteta likovnih umetnosti za mozaik 2012. Dobitnik BIAFARIN nagrade za mlade umetnike na međunarodnoj izložbi Nord Art 2019. u Nemačkoj. Boravio je na umetničkim rezidencijama Glo’Art u Belgiji i rezidenciji CITE u Parizu, član je ULUS-a.



Izložba će trajati do 4. Februara.

de-lighted

OSVETLJENI EKRANSKOM SVETLOŠĆU

Dosadašnji opus Ivana  Milenkovića, mladog umetnika koji iza sebe već ima jasne i prepoznatljive umetničke tragove, podelio bih u dva dela. Prvi je onaj koji se tiče objekata kulture, pre svega muzeja, koji su ga, zarad  višegodišnje zatvorenosti isprovocirali da reaguje i da  se slikom bori za prava umetnika i građanstva na dostupnost kulturne baštine. Predstavljajući ih u svojim slikama kao disfunkcionalne pakete on šalje jasnu poruku vlastima o potrebi društva i umetnika za kontinuiranim predstavljanjem i konzumacijom kulturnog nasleđa i savremene produkcije u institucijama namenjenim u tu svrhu. Odjeci ove serije radova, više puta izlagane, sigurno su imali efekta, u kumulativnoj sprezi sa ostalim pritiscima, da se muzejske rekonstrukcije konačno završe, iako je, to moram da naglasim, posao rekonstrukcije ustanova kulture, u oba smisla, građevinskom i programskom, najozbiljniji društveni zadatak.

Drugi ciklus radova, započet paralelno ili tek nešto kasnije od prvog a koji je predstavljen na ovoj izložbi, bavi se fenomenom ekranske kulture i sociopolitičkim, psihološkim te umetničkim, odnosno estetskim aspektima koji iz njega proizilaze.

Istoričari, sociolozi, psiholozi  i antropolozi će sa neke veće distance i iz nekog drugog vremenaimati mogućnosti da sagledaju pravi karakter digitalne revolucije i njenih efekata na društvo i život pojedinca te da utvrde sve one interaktivne posledice koje menjaju paradigmu civiizacije. Danas, sa razdaljine koja zapravo znači prvi direktni kontakt i učestvovanje u formiranju civilizacijskog toka,običnom čoveku preostaje samo da se bez otpora prepusti izazovnim efektima lakoće komuniciranja i dostupnosti spoljašnjeg sveta virtuelnim putem.

Međutim, za razliku od običnog čoveka, Ivan Milenković je preuzeo obaveze, imanentne savremenom umetniku kao nekom isturenom reprezentu društva koji okolnosti spoljašnjeg sveta sagledava jasnije, kompleksnije i kroz prizmu mnoštva znanja, da vidi problem. Jer, umetnik ima te sposobnosti da kondenzuje svojstva i značenja stvarnosti te da objektivizira fenomen, da ga obradi, prikaže i vrati javnosti u zgusnutoj formi vizuelno artikulisanih poruka. Zato Milenkovićeve slike reprezentuju pogled razumevanja iz same srži digitalne revolucije. Autor svoje slike konstruiše kao različite ali fenomenološki slične situacije u kojima se odigrava taj česti, gotovo permenentni odnos ličnosti sa magijom ekrana. To nije mehaničko ponavljanje situacija već naprotiv, namera da se kroz različite manifestacije upotrebe i odnosa ličnostii ekrana, ukaže na rasprostranjenost pa i na patologiju koja dobija planetarne razmere. On definiše odnos sa ekranom kao svakodnevni ritual koji se poput hoda po Mebijusovoj traci beskrajno ponavlja uvlačeći ličnost u začarani krug zavisnosti i opčinjenosti  tim malim treptavim prozorima koji nude sve, od znanja i igre, do uživanja i komunikacije. Zaista, da li postoji nešto slično u savremenoj civilizaciji što sa takvom lakoćom povezuje sadašnjost, prošlost i budućnost i momentalno spaja milion svetova, bez obzira koliko su oni udaljeni.

Kao protivteža fascinacije svetlosnim treptajima ekrana stoji pitanje, upravo ono koje MIlenković postavlja – da li postoje negativni aspekti i šta se gubi u tom opsesivnom odnosu koji obuzima savremenog čoveka.

Koristeći klasičan princip chiaroscurro (kontrast svetlog  i tamnog) kako bi dramatizovao prizor  i naglasio voluminoznost odnosa što u nekom krajnjem slučaju asocira na religijsku i magijsku tajnovitost, autor, kao zajednički imenitelj  svih situacija izvlači samoću koja u njegovim slikama dobija dimenziju kosmičkih razmera. On ukazuje da upravo iz snažnog odnosa ličnosti i tehnologije, koja omogućava dinamičnu i promptnu virtuelnu komunikaciju, proizilazi izostanak direktnog i fizičkog odnosa. Te stoga usamljenost kao neočekivana posledica super komunikacije.

Paradoks, proistekao iz odnosa realno-virtuelno, Milenković formuliše kao novi  umetnički algoritam koji bi u nekim aspektima trebalo da alarmira svest o uslovljenosti, čak zarobljenosti savremenog čoveka tehnologijom.

Slavko Timotijević