Pretraga

Nenad Zeljić (1964), slikar i grafičar, rođen u Beogradu, studirao grafiku na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Emira Dragulja. Dobitnik je nekoliko nacionalnih i inostranih nagrada: Nagrada iz fonda Đorđe Andrejević Kun (1994); Nagrada za grafiku na izložbi u Portlandu u Americi (1997); Nagrada Udruženja likovnih umetnika Rumunije na izložbi u Ploeštiju (2005); Nagrada za grafiku na izložbi Iser Josif u Ploeštiju (2009); Druga nagrada za dizajn zidnog kalendara, Muzej Vojvodine, Novi Sad (2007); Judger Award, 8th Annual National Small Print Show, Creede, USA (2008); Druga nagrada na Osmom Ex Yu konkursu za grafiku, Galerija SKC (2014); Druga nagrada na izložbi grafike Karmen Arozena u Madridu u Španiji (2018); Treća nagrada na Bijenalu grafike u Čačku (2018); Bronzana igla na Grafičkom bijenalu suva igla u Užicu (2019); Druga nagrada na izložbi Mala grafika u Novom Sadu (2019); Druga nagrada na Izložbi Konstantin Veliki u Nišu (2020); Zlatna igla, Prolećna izložba radova članova Ulus (2021); Druga nagrada na Izložbi Konstantin Veliki u Nišu (2021). Od 2001. godine zaposlen je na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. U zvanje redovnog profesora izabran je 2015. godine.



PREVOĐENJE

Približava se izložba. Moj student sa Filološkog fakulteta, Nenad i ja sedimo u restoranu i komentarišemo prevod recenzije za katalog. Za grafike nisam stručan, ali mi je Nenad kroz razgovore i praktične i demonstracije u ateljeu pomogao da upoznam proces izrade, pa i da prepoznam šta je kvalitetan rad. U prevođenje se pomalo razumem. Zato zajedno sa Nenadom pokušavam da studentu pomognem da da bolje razume značenja nekih izraza na srpskom, kako bi ih što bolje preveo na engleski. Zaustavljamo se na reči „predložak“. To je otprilike ono što autor vidi, odnosno spoljašnje, vizuelno polazište za umetničko delo. Sada opet gledam Nenadove grafike u elektronskoj formi. Većinu od njih imao sam prilike da vidim i ranije, mahom na izložbi u Banjaluci, ponešto u njegovom radnom prostoru na ovdašnjoj Akademiji. Prepoznajem ono što nam je Nenad objasnio da jesu predlošci, odnosno u stvarnosti postojeći podsticaji: stolicu, autobus, lift, soliter, policu za knjige, gramofonske ploče, stepenice, lift... Sve je to blisko mom iskustvu, ukoliko sebe smem da nazovem urbanom ličnošču. Još nešto mi je nedvosmisleno jasno: na grafikama je reč o vizuelnom prevođenju onoga što smo nazvali predlošcima. Sve što autor vidi – a pogled mu se često zaustavlja na detaljima koji površnim posmatračima promiču – on transformiše u upečatljiv prizor. U „odvojen, pojedinačni događaj nekog zbivanja iz života ili iz umetničkog dela“. Predložak prevodi u liniju, tačku, krug, kvadrat, elipsu. Igra se odnosom između nijansi sivog, računajući i crno i belo. Ostale boje su izuzetak koji potvrđuje pravilo. Uklapanjem tih elemenata stvara ritam, kompoziciju. Svodi ih na sklad. Naslućujem ponekad i ironično distanciranje kao postupak u tumačenju predloška. I to se može podvesti pod mentalno prevođenje. Samo što ni u naznakama nema izrugivanja, što je svojstveno ironiji po rečničkim definicijama. Naslućujem uglavnom melanholiju kao „tužno, setno raspoloženje“. Samo što je to pre kao setan osmeh. To valjda dolazi sa godinama, da ne kažem sa umetničkim sazrevanjem. Naslućujem da Nenad posmatra predloške kao samotnik. Samo što smo svi mi pomalo „usamljeni marginalci“. To je pak pitanje umetničkog, pa i intelektualnog poštenja. Zato mi se pogled vezuje za Nenadove grafike. Mogu da ih posmatram dugo, jednu po jednu, i da razmišljam o životu, o libidu, o erosu i tanatosu. Zato mi se čini da sam sve ovo negde vieo u svojoj glavi, ali nisam umeo da se tako izrazim. Zato osećam utehu u samoći. Zato veče ne miriše na rakove i školjke, a i ne treba da miriše. Kako Nenad uspeva da sve to postigne? Pa tako lepo, on je majstor.



Jovica Mikić