Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Grafike Gabrijele Hajzler

U sredu, 16. marta u 19 sati u Galeiji SKC, Bulevar Zorana Đinđića 152a, otvara se samostalna izložba grafika autorke, Gabrijele Hajzler. Izložba traje do 28. marta.

 


Gabrijela Hajzler je rođena 1978. godine u Novom Sadu. 2005. diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Zvonka Tilića. Trenutno na magistarskim studijama, grafički odsek, kod istog profesora. Od 2004. član ULUV-a.




Samostalne izložbe:

2003. Galerija "Stari prostor", grafike, Novi Sad

2004. Galerija "Da", grafike, Novi Sad

2004. Galerija "Šok", instalacija, Novi Sad

2006. Galerija ULUV-a, slike, Novi Sad

2007. Galerija Kulturnog centra, crteži, Novi Sad

2007. Bejahad, ctreži, Opatija, HR

2008. Galerija "Novi hram", crteži, Sarajevo, BiH

2009. Galerija "Couchzone", garfike i slike, Innsbruck, A




Nagrade:

2004. najperspektivniji student grafike 2004.- Art klinika

2005. nagrada Univerziteta u Novom Sadu za visoke rezultate tokom studija.

od istog profesora. Od 2004 je član ULUV-a.


 


"Crteže Gabriele Hajzler prvi put sam video krajem prošlog leta u Opatiji i tada sam o njima razmišljao kao o snovima. Podsetili su me na onaj trenutak kada nam, ujutro po ustajanju, celina sna nepovratno izmiče i ostajemo samo sa njegovim fragmentima. Gabrielini crteži, tada sam pomislio, krhki su kao izgubljeni snovi.

Sada, međutim, na početku nove godine, dok ponovo razgledam njene crteže, ne mislim više na snove. Ne mislim ni na more koje mi je, tamo u Opatiji, delovalo kao njihov deo, već mislim na kratke priče, na to da Gabrielini crteži više govore onim što je odsutno nego onim što je prisutno, tačno onako kako se piše kratka priča. Kazuje se samo ono najosnovnije; skicira se naznaka pokreta ili najava mirovanja; prostor se samo delimično nagoveštava; ono što je bilo pre, kao i ono što će se desiti kasnije; mora da uobliči sam posmatrač ili sam čitalac ili, zašto da ne, sama priča. Gabriela započinje priču, određuje njene koordinate, potom je prepušta nama, tako da smo, u stvari, mi ti koji gradimo priču, dovršavamo crtež, sanjamo san.

Vraćam se snu jer prostor koji Gabriela prikazuje istovremeno spoljašnji i unutrašnji – istovremeno smo ispred vrata i prozora i iza njih, i ako krenemo u zgradu, mi ćemo izaći iz nje; ako se penjemo unutrašnjim stepenicama, sići ćemo spoljašnjim; ako sednemo za sto u sobi, naći ćemo se za stolom u dvorištu. Život je u tom svetu samo isečak, slika u slici, kadar uobličen ramom prozora ili ragastovom. U svakom slučaju, stvaran svet je uvek negde drugde, skriven zavesom ili ponuđen kao detalj, kao fragment. Nije, dakle, čak ni priča, već deo priče, fragment fragmenta, san koji se topi i nestaje.

To bi već mogao da bude početak priče, kao što postoje mnoge započete priče na ovim crtežima. Poljubac ispod prozora, recimo, ili prazan krevet, ili žena koja pali subotnje sveće,  ili ona druga, koja odlazi. Postojii priča o dve ribe, okačene na jednom zidu, a čini mi se da sam na nekim vratima video i dve ptice. Ako ih tamo više nema, to je samo znak da su odletele, ništa više. Priče su, međutim, ostale. Priče uvek ostaju, ma šta da se desi. Kao i Gabrielini crteži, nastali između zaborava i pamćenja, u senastom područlju gde san postaje java koja se ponovo pretvara u san."




David Albahari


 

Datum objavljivanja: 13.03.2011.