Pretraga

Temu Mrtva voda čine tri instalacije, nastale 2016. godine. Ovi radovi nadovezuju se na ciklus sa temom Plutati (2008) i temom Socijalan (2012). Prikazan je čovek koji je usled opšte manipulacije lišen identiteta, u procesu negde između života i smrti odnosno u stanju levitiranja . U konceptu teme Mrtva voda izražava se stanje procesa koji se bazira na jezgru muško-ženskih odnosa tj. na emocionalnoj manipulaciji, predstavlјajući tako sindrom neravnoteže, banalno i uzvišeno.



Voda, sinonim života i model pamćenja, uzeta je kao simbol promene gde živo prerasta u mrtvo, dobro u loše, čisto u zaprlјano i sl. Ovakav prelazak u mrtvu vodu, koju karakteriše model ustajalog, negativnog, mutnog i neshvatlјivog jeste oblik tematskog okvira izjednačenog sa čovekom i životom. Osnovni elementi koji dovode do odnosa manipulacije jesu nametanje straha i osećaja krivice, bol, lјubomora, uslovlјavanje, provokacija, osveta, bes, lјutnja, gorčina.



Rad teži da, koristeći minimalnu interakciju, predstavi emociju i doživlјaj, period i stanje u kome se dva bića nalaze preispitujući vrednosti onog drugog, u pokušaju egoističkog podređivanja. Dramatičan prikaz unutar ovih radova kontekstualizuje odnose u prostornom sagledavanju kroz emotivni vrtlog svih unutrašnjih i spolјašnjih činilaca.





U radu Izostajanje (Truancy) postavljena su tri zidna panela od keramičkih pločica. Na svakom panelu je u različitoj poziciji postavljena ženska figura (lutka) i akvarijum sa vodom. Odrazi različitih pozicija ženske figure aludiraju na pomeranje kao i na statičnost, na vreme, na promenu, na različito, a istovremeno i na natprirodni stav u kome se mogu naslutiti događaji koji ukazuju na unutrašnje previranje, psihički nemir. Stoga iluzija počiva u neostvarenoj dinamici i aspektima umrtvljenog i ravnodušnog postojanja. Glava figure žene zamenjena je akvarijumom sa neživom, stajaćom – mrtvom vodom. Ova voda jeste sinonim suprotnosti života – žive vode. Žena kao majka u ovom slučaju postaje suprotnost, оna je iskrivljena stvar; usled doživljenih unutrašnjih tokova stekla je svoju novu dimenziju činjenjem lošeg. Naglašena čistoća panela od belih keramičkih pločica aluzija je na čisto, a zapravo predstavlja sve ono turobno i zaprljano. Crne figure žene u poziciji levitiranja i vode koja je izgubila svoje osnovno svojstvo kao životna supstanca, postaju paradoksalan princip koji možemo poistovetiti sa životnim, onda kada sve postaje nejasno i kada svako ljudsko biće oscilira i luta.



U radu Sindrom neravnoteže (Syndrome imbalance) prikazane su muške figure-lutke, u grupi. One u klasičnim odelima sede za stolom kao obrednim mestom, mestom dogovora i sastanaka. Jedna figura je u natprirodnoj lebdećoj poziciji, u stanju uzleta, nasuprot ostalim statičnim sedećim figurama. Figura u uzletu obema rukama drži se za akvarijum pun vode, postavljen na stolu. Voda u akvarijumu nosilac je mnoštva poruka kojima je ova figura dovedena u ovakvo stanje, u odsutnost spram ostalih figura za stolom. Preostale tri figure su statične, mirne, one su sinonim društvene socijalizacije i u istoj meri arbitri sudbine četvrtog „aktera“. Voda u akvarijumu za stolom stajaća je, zamućena i mrtva, u nju su uronjene poruke uvrede i poniženja, jednake uvredama koje mogu da razmene dve sukobljene bliske osobe. Usled toga, figura koja je u natprirodnoj poziciji izražava svoj duhovni nemir apostrofirajući sebe kao osuđenika, krivca i žrtvu, poniženu i poniznu osobu. Ova figura u iluziji uzletanja narušava balans i simetriju postavljene uravnotežene scene i predstavlja unutrašnju nestabilnu pobunu i buru koja se reflektuje kroz stav njenog pokretanja.



U radu Ironija (Irony) predstavljen je sveden, geometrijski definisan krevet, sačinjen od keramičkih belih pločica. Oko kreveta nalazi se ram, kruna ili vrata, prolaz ili izlaz. On deli prostor kreveta na dva dela: u jednom delu postavljena je lutka žene u poluležećem grčevitom stavu. Lutka je okrenuta tako da saopštava, upućuje poruku tišine koja je ipak – reč. Ova reč, možda banalna ali snažna – „BEŽI!“ – prikazana je na paravanu od tkanine uronjene u akvarijum sa zamućenom vodom. Mutna voda, koja se prenosi na potopljeni ubrus sa natpisom „BEŽI!“, u vezi je sa figurom žene u pozadini: reč je njena, upućena je nekome ko fizički nije prisutan, ili pak slučajnom subjektu-posmatraču. Rad prikazuje ironiju odnosa, gde se stav žene iskazuje arogantnim prekidom komunikacije, a posmatrač poistovećuje sa metom takvog odnosa kroz lično i doživljeno.







Goran Despotovski je  rođen je 1972. Diplomirao i magistrirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Izlagao je na pedeset samostalnih i na više kolektivnih izložbi u zemlјi i inostranstvu. Više puta je nagrađivan. Autor je projekata Razlike, Slika i Knjiga Akademije umetnosti u Novom Sadu. Profesor je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu na Katedri za slikarstvo.



art@gorandespotovski.com

www.gorandespotovski.com