Pretraga

Gabrijela Nikolić (1967) studirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku Keramika i staklo, i na Univerzitetu grada Toronta gde je i diplomirala 1994. Magistarske studije upisuje  na Prat institutu u Bruklinu na odseku multimedijalne umetnosti. Kao gostujući profesor predaje tehniku sitoštampe na Institutu za umetnost u Šen Ženu, Kina. Najnoviji ciklus radova nastao kombinovanjem grafičkih tehnika i kolaža koncipiran je kao lični iskaz, ali i  kolektivna metafora  gubitka, konačnog završetka ili ljubavne patnje. Postavku čine odabrane digitalne grafike i kolaži u kojima autorka relativizuje odnos original-aproprijacija ne samo u kontekstu proizvodnje umetničkog dela, već ujedno preispituje mogućnost postojanja realne i odgovorne razmene u  prostoru virtuelne komunikacije na društvenim mrežama.  







Digitalni crteži i kolaži iz serije ,,Iluzionista”, nastali su kao posledica jedne višedecenijske ljubavne priče sa iznova tragičnim krajem bez kraja.



Njihova poetika odraz je otuđene, površne komunikacije među ljudima koji se pronalaze na društvenim mrežama, obmanjeni ushićenošću otkrića jedni drugih, gde reči predstavljaju samo šematski crtež najsloženijih mađioničarskih trikova, bez realnog zvuka, bez stvarne slike, bez odgovornosti i bez posledica.



Na svom Fejsbuk profilu ili slično, ljudi se nesvesno poistovećuju sa Čarobnjakom iz Oza, Velikim Hudinijem, stvarajući tako samozadovoljnu projekciju, dajući sebi pravo virtuelnog

stava, komentarišući tuđi profil bez imalo odgovornosti, ali i sigurnim trikom sopstvenog zaklona od iste.

Gabri(j)ela Nikolić (iz predgovora kataloga)







Poslednji grafički opus Gabrijele Nikolić može se definisati pre kao kolažna slikovna poema nego kao digitalna grafika. Iako štampanih listova, svi njeni radovi imaju akcenat na spajanju heterogenih sadžaja koristeći različite sopstvene ili nađene-preuzete izvore (fotografije murala i grafita, stihovi pesama, ispisane parole, šematski crteži i ilustracije). Gabrijela ih slaže, jukstapozira ili superpozira, miksuje gradeći metaforične prikaze-rebuse, a poruka se kao odgonetka otkriva preko asocijativnog ključa, što ličnog, što kolekivnog. Pojedini prikazi na kolažiranim slikama, po njenom sopstvenom svedočanstvu, za autorku imaju simboličko značenje, utkano u individualno (o)sećanje gubitka i indirektno – bola. Dok parole, natpisi grafita, fragmenti stihova ili prosto misli (poput „ljubav je pseto iz pakla“, „fuck love, screw the poet“, „reka voli tela“ itd), su kao talasi koji se obrušavaju na kolažirani prizor i nude pistu za dešifrovanje zagonetke.

Miško Pavlović, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (iz predgovora kataloga)