Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Efekat Tito

Izložba "Efekat Tito - Harizma kao politička legitimacija", biće otvorena 14. marta u 12 sati u Muzeju Istorije Jugoslavije. Koncept - Marina Dokmanović, dizajn - Jeroen de Vries, tekstovi - Radonja Leposavić, Olga Manojlović Pinter

 


Izložba će biti otvorena do 01. maja, svakog dana sem ponedeljka od 10 do 16 sati




Namera MIJ je da serijom izložbi i drugih aktivnosti (seminari, tribine, radionice, filmske projekcije... čak i muzički programi) skrene pažnju na bogatstvo svojih zbirki. Materijal koji čuva MIJ je vanredna umetnička i istorijska građa ali i nezamenjiva građa za sociološku i kulturološku analizu prvenstveno posleratnog – socijalističkog perioda na prostorima nekadašnje SFRJ.

Nadamo se da će javno prikazivanje ovog materaijala dati kontekst za njegova nova čitanja, privući pažnju publike i probuditi interesovanje i apetit za dodatno bavljenje marginalizovanim pitanjima naše prošlosti − istoričarima, sociolozima, kulturolozima, politikolozima, istoričarima umetnosti i dr. kako iz Srbije tako i iz inostranstva.

Period tzv. druge Jugoslavije i osoba koja taj period personifikuje (Josip Broz Tito) nezamenjiv su i neizbrisiv deo i našeg svakodnevnog života danas. Smatramo da taj period, koji u ovom trenutku funkcioniše kao politička aplikacija, treba uključiti u redovne istorijske tokove, da lik i delo JB Tita treba prebaciti iz politikanstva u istoriju, iz estrade u studije kulture.

Prvi korak u tom pravcu je izložba EFEKAT TITO koja iznosi tezu o harizmi Josipa Broza Tita kao  njogovoj političkoj legitimaciji.




Tito: Harizma kao politička legitimacija


Da li je u društvu kakvo je bilo jugoslovensko posle II svetskog rata bilo moguće sprovoditi bilo koji emancipatorski projekat vlašću koja ne bi bila zasnovana na harizmatskom karakteru?

Reč harizma je grčkog porekla (χάρισμα) i označava dar – božansku milost. U jednom dosad neobjavljenom intervjuu o Titu, iz 2007, Nebojša Popov kaže: Harizmatska ličnost se obično pojavljuje – kako je to Veber pisao – u vreme neke duboke krize, čak katastrofe. Tada se, u takvim okolnostima, ta osoba pojavljuje kao spasilac, jer poseduje izuzetne darove – posebne sposobnosti.

U drugom izdanju sociološko-istorijske studije TITO, objavljene u Zrenjaninu 2005, Todor Kuljić piše: S obzirom na to da modernizacija ne počiva uvek na manje ili više dobrovoljnom prihvatanju novih iskustava (usled otpora tradicije ili nedostatka institucionalnih kanala), ona nije uvek ni skopčana sa jačanjem podeljene vlasti (izuzetak je evropski liberalizam 19. veka). Češći su primeri nametanja modernizacije autoritarnom praksom nepodeljene vlasti koja se oslanja na tradicionalnu političku kulturu (jednopartijski socijalistički režimi i autoritarna vlast u nerazvijenim zemljama) ili surovo učvršćenje kapitalizma uz pomoć klasičnog ropstva kao u SAD 19. veka.

Bez harizmatskog karaktera Titove ili nečije druge vlasti – tj. na osnovu racionalnog karaktera legitimnosti ili legalnom vlašću – u Jugoslaviji se posle II svetskog rata projekat ubrzane modernizacije mogao sprovoditi tek uz malo verovatnu pretpostavku da će se baš ovde ponoviti istorijski izuzetak evropskog liberalizma 19. veka. Biće da Josip Broz nije verovao u takvo čudo.

Josip Broz je iz rata izašao kao pobednik, kao heroj, imao je sve uslove da postane harizmatski vođa Jugoslavije, pa je to – kao Tito – i postao.

Za blizu četrdeset godina Titove vlasti, Jugoslavija je bila postala respektabilna zemlja. I na ekonomskom, i na vojnom, i na međunarodnom planu. Nije se tako činilo iznutra – slobòda, hleba i igara nikada dosta, ali se čini danas – kad te zemlje odavno više nema.

Pa kako su onda bili mogući krvavi ratovi devedesetih? I svi ti nacionalizmi, populizmi... posle 35 godina ubrzane – makar i nepotpune – modernizacije?

U jednom dosad neobjavljenom intervjuu o Titu, iz 2007, Nebojša Popov kaže: Svetozar Stojanović je 1971. na Korčulanskoj letnjoj školi imao jedno vrlo ozbiljno izlaganje, referat – ja sam sticajem okolnosti baš predsedavao tom sesijom – kojim je ukazao i na jednu relaciju kojom se Maks Veber nije bavio. A to je da harizmatska ličnost – koja legitimiše određeni poredak – istovremeno može biti i jedan od činilaca stvaranja nove krizne situacije, čak katastrofe... Ne treba dalje da obrazlažem, mi smo to upravo doživeli.




O IZLOŽBI:


U Muzeju istorije Jugoslavije (MIJ) nalazi se više od 200.000 eksponata koji otvaraju ako ne beskrajnu priču onda nebrojene načine za njihovo ‘čitanje’.

Arhivska, filmska i audio građa te eksponati MIJ koje na ovoj izložbi pokazujemo  grupisani su u 3 tematske celine: pokloni, štafete i sletovi, svedočanstva. Neki od materijala koje ćemo prikazati do sada nisu bili dostupni publici. U realizaciji same izložbe nastojali smo da primenimo savremene načine predstavljanja izabranog meterijala − kako u teorijskom, tako i tehnološkom smislu.


POKLONI


Darivanje vladara kao ustaljeni ritual, oduvek je predstavljalo bitan element simboličke prakse svake državne zajednice. Prinošenjem dara inicirana je razmena, čiji je cilj bio umilostiviti i pridobiti suverena. Činom poklanjanja uprostoravana je moć vladara kao subjekta pred kojim su legitimisane, ali i nivelisane različitosti i konstituisana zajednica. U socijalističkoj Jugoslaviji praksa darivanja Josipa Broza Tita je predstavljala jedan od osnova na kojima je jačana društvena kohezija. Predavanje poklona je za onoga koji poklanja podrazumevalo mogućnost boravka u prostoru Belog dvora i direktnog kontakta sa predsednikom, ali pre svega i pretpostavku Titove zahvalnosti kao ultimativnog zadovoljenja darodavca.

Ustanovljena praksa poklanjanja Titu, koja je trajala tokom čitave godine upravo je u danima proslavljanja njegovog rođendana doživljavala klimaks.

Precizna satnica koja je nedeljama pred 25. maj određivala raspored i vrstu prijema stotina i stotina darodavaca, svedočila je o poklanjanju kao o politički i društveno poželjnom modelu ponašanja. U tekstovima koji su pratili predaju poklona sadržane su poruke o večnoj ljubavi, odanosti, povrenju i ponosu.  Isticanjem onoga zbog čega su ljubav i ponos zadobijeni, darodavci su zapravo u sliku predsednika upisivali atribute sa kojima su se građani socijalističke Jugoslavije identifikovali. 

Predajom poklona Josipu Brozu Titu jačana je socijalna kohezija, pa je tako poklanjanje iako u početku spontano, vremenom postalo veoma važan element političke prakse. Praktikovali su ga pojedinci koji su svojim poklonom – svojom skromnom maramicom, odelcetom svoga deteta, izvezenom jastučnicom, izrezbarenom kutijom, ili lampom – želeli da uđu u interaktivni odnos sa subjektom sa kojim su se identifikovali. Međutim, daleko brojniji darodavci Tita bile su institucije: škole, bolnice, radne organizacije, sportska udruženja, fabrike, rudnici, seoske zadruge…. Radni kolektivi i udruženja građana, činom predavanja poklona trebalo je da afirmišu autentičnost ideologije socijalističkog samoupravljanja koja je počivala na mreži radničkih saveta kao aktivnih subjekata društva. Na taj način je uspostavljan odnos u kome je zamenom artefakata za izraze zahvalnosti izgrađivan sistem vrednosti na kome je funkcionisala Jugoslavija.

Kroz izbor poklona i formu njegove predaje darodavci su verovali da kreiraju sliku o sebi i ističu sopstvenu posebnost u Titovim očima. Ali, process poklanjanja je učitavanjem željenih atributa gotovo neprimetno menjao njegove učesnike – kako onoga ko je poklone primao, tako i one koji su ih davali. Josip Broz Tito je od metalskog radnika i aktiviste komunističke partije prerastao u simbol državnika međunarodnog ugleda, a građani Jugoslavije – nekada pogranični vojnici najnerazvijenijih evropskih carstava i seljaci periferne balkanske državice, su percipirani kao nosioci politike mira u svetu.

Smrću Jospa Broza Tita uspostavljena praksa darivanja nije odmah prestala…


ŠTAFETA - metafora jugoslovenstva


Svakoga proleća – od završetka Drugog svetskog rata do 1987. godine – u Jugoslaviji su organizovana masovna štafetna trčanja. Tokom 42 godine postojanja, manifestacija nošenja štafete direktno je uključila preko deset miliona građana, koji su pretrčali gotovo 900.000 kilometara. Maštovito izrađene palice u koje su smeštane čestitke i pozdravi upućeni Josipu Brozu Titu za njegov rođendan, prenošene su iz ruke u ruku miliona (oko 10.286.500) mladih radnika, seljaka, učenika, studenata, vojnika, sportista. Nosili su ih planinari, ronioci, padobranci, čak i golubovi pismonoše. Pronoseći štafetu kroz gradove i sela, uznoseći je na najviše planinske vrhove i spuštajući u dubine Jadranskog mora, njeni nosioci su nacionalizovali jugoslovenski geografski prostor utvrđujući svojevrsnu mentalnu mapu u koji su upisivani brojni jugoslovenski identiteti. Milioni tela u pokretu predstavljali su metaforu dinamičnog društva u trku ka obećanoj i željenoj budućnosti.

Prvih godina po završetku rata, manifestacija je obuhvatala nošenje štafeta koje su Titu predavane u Belom dvoru. Za dvanaest godina (1945. – 1956. godine) postojanja Titove štafete brojna preduzeća, škole, vojne jedinice, društva i udruženja…. uputili su preko 20.000 štafeta originalnog izgleda i sadržine. Od 1957. godine u okviru proslavljanja novinventovanog praznika 25. maja – Dana mladosti, Tito je primao jedinstvenu Štafetu mladosti na velikom omladinskom sletu koji je održavan na stadionu Jugoslovenske narodne armije. Neposredno po smrti Josipa Visarionoviča Staljina, jugoslovenski komunisti – kao najglasniji kritičari kulta ličnosti –  pokušali su da unesu izmene u način proslavljanja Titovog rođendana. U tom smislu je i preimenovanje 25. maja u Dan mladosti predstavljalo pokušaj afirmacije novih političkih realnosti. Te 1957. godine prvu Štafetu mladosti Titu je predao Miko Tripalo, tada Sekretar Centralnog komiteta Narodne omladine Jugoslavije, a poslednju štafetu je 1979. godine Titu predala studentkinja iz Prištine Sania Hiseni.

Putovanje štafete kroz Jugoslaviju trebalo je da sjedini milione građana u jedinstveni kolektiv. U vremenu snažne afirmacije ideje jedinstva radničke klase štafeta je, kao i praznovanje Prvog maja “kombinovala javno i privatno veselje i raspoloženje sa izrazima odanosti pokretu” (Eric. J. Hobsbawm). Redovnim ponavljanjem performansa u kome je učestvovalo gotovo celokupno društvo u javnom prostoru je realizovana zamišljena zajednica.

Posle smrti Josipa Broza Tita narednih sedam godina je programom “I posle Tita – Tito” organizovano nošenje štafete po Jugoslaviji.


SLETOVI - svedočanstvo o procesima (de)konstrukcije jugoslovenske zajednice


U početku organizovane u izolovanom, gotovo privatnom prostoru Titove rezidencije, primopredaje štafeta su od sredine pedesetih godina prenete u javni prostor. Učešćem vojnika i sportista, omladine, pionira, pa čak i dece predškolskog uzrasta iz svih delova Jugoslavije realizovane su složene koreografije koje su bile deo svečane ceremonije predaje štafete Josipu Brozu Titu.

Pored centralne proslave koja je održavana u Beogradu 25. maja, u svim republičkim centrima organizovane su manifetstacije koje su upotpunjavale ceremonijalni program. Kroz tela dece, omladinaca i omladinki, gimnastičkim spektaklima je uprostoravana ideja snage kolektiva, optimistička vizija budućnosti i interaktivna veza građana i predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Na stadionu Jugoslovenske narodne armije hiljade disciplinovanih tela  skladnim pokretima je više od dvadeset godina pred Titom (od 1957. do 1979. godine) ispisivalo parole i iscrtavalo simbole zajedništva. Mlada tela su promovisala ideje socijalne jednakosti, nacionalne ravnopravnosti i pre svega poslušnosti i odanosti autoritarnom vođi, koja je iskazivana i posle njegove smrti 1980. godine.

Sletovi i masovna javna gimnasticiranja predstavljali su svakako jedan od najekspresivnijih vidova politike disciplinovanja masa i stvaranja poslušnih tela (Michel Foucault) karakteristične za čitav 20. vek. Bez obzira na razlike političkih sistema i njihovih ideoloških osnova u gotovo svim modernim državama (od liberalnih demokratija zapada, preko nacističkih i fašističkih režima centralne i južne Evrope, do socijalističkih zemalja Istočnog bloka i Dalekog Istoka), skladna vežbanja su gradila predstavu kolektiva kao snažnog tela koje odaje priznanje uzvišenoj figuri vođe. Prigodna vežbanja Sokola, podmlatka Crvenog krsta i brojnih omladinskih udruženja priređivana su i u kraljevini Jugoslaviji u okviru državnih svečanosti i posebno su bila karakteristična za obeležavanja rođendana Aleksandra I Karađorđevića i maloletnog Petra I Karađorđevića.

Parole pod kojima su sletovi organizovani posle Drugog svetskog rata i simboli koje su slavili, nedvosmisleno su svedočili o autoritarnoj političkoj kulturi, mada je tokom tri decenije njihovog organizovanja uočljivo koliko je dinamično bilo jugoslovensko društvo u periodu socijalizma. Koliko je simbolizam ovih priredbi odražavao političke realnosti svedoči i naziv poslednjeg sleta održanog na stadionu Jugoslovenske narodne armije. Glasio je “Upalite svetlo” i čini se kao da je nagovestio mračne događaje koji su usledili samo četiri godine kasnije.


SVEDOČANSTVA


Iako je cela izložba u stvari svedočanstvo fenomena kojim se bavimo u ovom kontekstu kao Svedočanstva opisujemo filmske i audio materijale koji će u okviru postavke imati posebno mesto. 

Scene izgradnje zemlje, Titovog prisustva na gradilištima, u fabrikama, na mitinzima, putovanja po Jugoslaviji (Kladovo, Ohrid, Split, Crna Gora, Makedonija, Kosmet), video zapisi privrženosti mladih Titu i dr. Podsećaju nas (kao i drugi materijali na izložbi) ne samo na društveni i politički kontekst Titovog vremena nego  in a njegovu estetiku i sintaksu.

Audio građa, donosi, između ostalog: 

• sećanja savremenika − svedočanstva Emine Zujić koja je vezla maršalske oznake za prvu maršalsku uniformu druga Tita prema nacrtu Moše Pijade; svedočanstva o Titovoj plemenitosti, doslednosti, požrtvovanosti, humanosti;

• dokumentarne audio zapise o dodeli priznanja Titu − Drugi i Treći ordena Narodnog heroja, proglašenje za počasnog doktora nauka beogradskog Univerziteta, plaketa povodom proslave 30godišnjice drugog zasedanja AVNOJa, Adrese građana Beograda (svojevrsnu povelju na koži, koju su potpisali svi izvršni organi društveno-političkih organizacija građana), Povelja počasnog građanina svih Jugoslovenskih opština, zlatnu udarničku značku, zlatnu plaketu Skupštine opštine Savski venac i dr.

• o susretu pionira i omladinaca Slavonije, Hrvatske, Makedonije, grada Beograda itd. sa Titom

• audio zapise sa proslave rođendana tokom koje predstavnici radnih kolektiva, komuna i drugih organizacija iz cele zemlje drugu Titu predaju poklone − proizvode koji predstavljaju rad njihovih kolektiva (samostrel sa ugrađenom baterijom, volan i gumu, krombi kaput, maketu hidroglisera i td.) ili dokumete o njihovim dostignućima (foto album iz TANJUGa, foto album 'Razvitka' poljoprivrednog dobra Crveni bregovi i td.)

• nezaboravne prenose uručenja Štafete − Radivoja Markovića

• istoriju Titovih ratnih rođendana, pokretanja štafete, svedočanstva njenih prvih nosilaca


Portfolio Muzej Istorije Jugoslavije


 

Datum objavljivanja: 12.03.2009.