Pretraga

Izložba slika pod nazivom SNOVI O MORU je ciklus  koji je nastao spontano, u jednom dahu i prizvan je duboko ličnim osećajem autora koji kroz  vlastito biće personifikuje  jednoobrazno stilizovane ženske likove ogromnih očiju, koji su  sasvim daleko od autoportretskih vrednosti.

 

Autor vođen potrebom da neke elemente priče naglasi, ili da iskaz proširi, pojedina platna likovno i fizički organizuje u diptihe. Sve zajedno, slike se pojavljuju i ponašaju kao činovi jedne životne drame.



Dunja Jung rođena je 1972 godine u Zadru, diplomirala na Višoj školi likovnih I primenjenih umetnosti u Beogradu 2000. godine.  Član ULUPUDS-a od 2011 godine. Izlagala je na više  kolektivnih izložbi u zemlji i  inostranstvu.



SNOVI O MORU



Postoje delovi sveta, ostrvca sreće, gde porodice na tavanima kuća talože uspomene više vekova. Gde se devojčice mogu poigrati lutkom svoje čukun-čukunbabe. A svako novo koleno može, uz nostalgičnu radoznalost, da zaroni u tajnovite sadržaje vremešnih kovčega.

Ovo ovde nije takav deo sveta. Često, svako koleno pušta korenje na nekom drugom mestu, a blago uspomena sa sobom nosi u prostorima sećanja. Zato u ovom delu sveta ima toliko dobrih umetnika. Umetnost je najbolji moderator između srećnih i okrutnih okolnosti. Njen osetljivi jezik simbola i metafora oblikuje iskaze, koji, ili kipte osećajnošću, ili je dobro skrivaju. I tek dublje očitavanje poetike otkriva predznake tragike, ili pak, tvrdokorne potrage za srećom.

Dunja Jung je uspomene dugo čuvala samo u snovima. Do danas veruje da je to jedino mesto, odakle ih niko ne može oteti. A njene snove preplavljuje more...

More je u snovima ljudi simbol za život. Za Dunju, more nije simbol. Za nju, rođenu na moru, ono je dodir života, roditeljski zagrljaj. Mesto radosti i odrastanja, igre i učenja, mesto slobode. Buka i svilasti šum, umirujuća plava beskonačnost i tišina. Gde je uvek mogla da oslušne sebe. Da osvesti svoje postojanje.

U gradu u kome sada živi, dugo je bila zaglušena bukom, gubeći prirodnu vezu sa glasom u sebi. Čin slikanja je omogućio ponovnu vezu sa vlastitim bićem, vraćajući neophodnu tišinu. Nezasito je slušala govor uma i srca i sa urođenom strašću svakodnevno pretakala teme zaboravljene u snovima, u slikane metafore. Veštinom sjajnog crtača i koloriste, kao da se igra, gipko i pitko je zaodevala težinu ispovesti u poetičnu ljupkost. U prostore gusto ispunjene bojom. Komponujući prijatne prizore pejsažnog karaktera, postavlja lik žene u epicentar zbivanja. Svojstvanom stilizacijom nagoveštava prisustvo alegorije sa autoportretskim podznakom, a prati je duboko ličan rečnik simbola, koji oko i um posmatrača poziva na odgonetanje.

Poema o ranoj mladosti je svedena na šest ključnih sekvenci. Vapaja za empatijom nema, ali, da se zna.



Vesna Todorović, likovni kritičar