Pretraga

Dubravka Đurić i Amra Latifić glasovno izvode pesme i tekstove Alekseia Kručoniha “Dir bul ščil“, Huga Bala „Karawane“, Filipa Tomasa Marinetija „Manifest futurizma“ (odlomak), Mine Loj „Aforizmi o futurizmu“ (odlomak), Branka Ve Poljanskog „Kontraindikon“ (odlomak), Dragana Aleksića „Kratzkratz i kruci kric“ i „Taba ciklon II“. Njihovo iskustvo izvođenja poezije izvire iz dva različita konteksta: konteksta izvođenja radikalne pesničke prakse (Đurić) i kontekta glumačkog izvođenja (Latifić). Polazeći od načina čitanja avangardne poezije, koje su avangardni pesnici razvili, ove dve interpertatorke su tragale za optimalnim glasovnim modelima izvođenja u aktuelnom istorijskom trenutku globaline diseminacije avangardih pesničkih praksi. Primeri tekstova i pesama koje su izabrale kreću se u rasponu od Manifesta (Marineti i Loj) u kojima se na eksplicitan način definiše šta je avangardna poezija, do primera same avangardne poezije (Ve Poljanski), koja razara lirski narativni štimung avangardnom estetikom nepoetskih fragmenata rastavnim procedurama ukomponovanih u pesmu. I na kraju u nekoliko primera pokazuje se kako se dadaistička poezija usredsređuje na materijalnost jezika – na njegovu zvukovnost. U slučaju Kručoniha, reč je o glasovima ili fragmentima glasova ruskog jezika, u slučaju Bala generišu se nove reči koje nemaju značenje, a u slučaju Aleksića reči koje nemaju značenja kombinovane su sa rečima iz različitih lingvističkih ambijenata. Pesmama i tekstovima se pristupa kao materijalima za glasovno izvođenje. To znači da glas i stilovi čitanja nisu podređeni sadržaju pesme, sadržaja u tradicionalnom smislu uglavnom i nema. Izvođenje postaje autonomna umetnost – umeće baratanja glasom kao jedinim instrumentom kojim izvođačice raspolažu.