Pretraga

Nekada davno, u staroj Grčkoj, oni koji su sebe nazivali ljubiteljima mudrosti tragali su za nečim što leži u osnovi svih stvari i ostaje uvek sebi jednako u promenljivosti i vrevi sveta, bilo da je to nešto apstrahovano iz sveta materijalnih stvari, poput vatre, vode ili vazduha, bilo da je smešteno u oblast duha, poput Platonovih ideja. Potom je taj početak i osnov svih stvari nazvan Bogom, kojem su, osim nepromenljivosti, pridani i atributi svemoći, dobrote i ljubavi. Mnogo vekova kasnije, pitanje o prirodi nesaznatljive stvari po sebi ostavljeno je po strani i svet se nastojao istražiti i protumačiti upravo u svojoj pojavnosti.



No početkom dvadesetog veka, staro pitanje ponovo se postavilo, možda najupečatljivije u umetnosti. Da li je svet išta drugo od onoga kako nam se predstavlja? Traganje je ovaj put išlo u drugom pravcu, ne težeći da prodre u nepoznate dubine samog sveta, nego oglašavajući potonule i neistražene delove čovekove ličnosti, pre svega ono iracionalno: snove, podsvest, intuiciju, fantaziju… Banalnosti sveta nastoji se doskočiti  ironijom, apsurdom, parodijom, „crnim humorom“… Umetnost postaje sredstvo ili medij za iskazivanje stava, ideja ili provokacije.



Upravo na tom tragu moguće je čitati izložbu Fenomeni&fantazmi Dragane Dubljević i njene radove predstavljene u Šok koridoru. U izloženim kolažima povezuju se različita iskustva sveta i različiti mediji njegovog izražavanja. U najopštijem smislu to su slike i reči, gledanje i čitanje. Kad se radi o gledanju, to su fragmenti slika, crteža, fotografija, digitalnih printova i različita docrtavanja i intervencije tušem ili drugim alatima, a na strani reči, citati, komentari ili krhotine  nekih drugih jezičkih režima. Istorija njihovog saživota inicirana je i vođena „zakonom slučaja“. Najpre upotrebom nađenog neumetničkog materijala u umetničke svrhe, starim ulaznicama, čipkom, otcepljenim komadima papira, celim knjigama, otpacima raznih vrsta i istrgnutim i dekontekstualizovanim delovima nekih drugih celina. No uloga slučajnosti proteže se i dalje. Predstavljeni prizori grade se intuitivno i asocijativno, a celovite strukture dekomponuju se i smeštanjem u drugačiji strukturalni poredak stupaju u nove odnose. Kroz svojevrsno dopisivanje/docrtavanje stvarnosti i kolažiranje raznorodnih sadržaja uspostavljaju se neočekivane veze i generišu drugačiji mogući pogledi koji stapaju različite dimenzije sveta života, a tekstura radova, vidljivo i nevidljivo sazdana od brojnih materijala, stvara dinamičnu i bogatu vizuelnu fakturu.



Tako u radu „Osećanja – pustinja“ pažljivom analizom možemo otkriti kolaž na kolažu, fotografiju neke ispucale površine, rendgenski snimak, letraset, plastični omot za CD… Ali posmatraču se može ukazati i nešto sasvim drugo: poveden kratkim natpisom o projektu jugoslovenskih naftovoda može ugledati složeni cevovod, talasanje peščanih dina u pustinji, antičku boginju, znoj i energiju belog konja u galopu. Naziv rada „Osećanja – pustinja“ razmišljanje može da uputi i u drugom pravcu koji traga za nekakvom značenjskom koherencijom.



Nešto jednoznačniji je rad „Strah od nepoznatog“ koji, suočavajući gotovo bukvarski crtež majke i kćerke (naizgled iz šezdesetih) s nepoznatim bleštavim crnim bićem, tematizuje uvek aktuelno (i neretko pogubno) nespokojstvo i strah uljuđene građanske egzistencije pred stranim i drugačijim, pa čak i onda  „kad darove donosi“. Ipak i tu je moguće usložnjavati priču, istraživati darove ili značenja slova ispisanih na obodu rada itd. itd.



 Svaki novi korak proširuje polje mogućnosti. Kolaži Dragane Dubljević su otvorena dela  u oba smisla: i u odnosu na recipijenta i u odnosu  na autorsku poziciju. Svaki gledalac može biti onaj koji konstruiše značenje s istim pravom i verodostojošću  kao i autorka. S druge strane, Dragana svoja dela vidi kao deo procesa koji se perpetuira, gde gotova dela postaju podloga ili gorivo za ona sledeća ili, kako ona to formuliše, „Većina mojih radova nije konačna verzija, dorađujem ih vremenom, dodajem ili oduzimam im ponešto tako da su nekako stalno pokretni i živi.“



Silvia Dražić,



Filozofkinja







Dragana Dubljević, 1979. Novi Sad.



Bavi se (re)dizajnom, sitoštampom, pisanjem i kolažiranjem. Idejni tvorac Bundolo sajta za književnost, kao i brenda LavirintArt koji egzistiraju više od decenije, kako na internet tako i u realnom prostoru. Sa prijateljicom istoričarkom umetnosti Marijom Vasiljević (Rinfuz) vodi PTT prepisku/saradnju koja je iznedrila ideju art zinova, a koje su izlagale uz radionicu kolaža “Konstrukt deKonstrukt” u prostoru Šok zadruge u Novom Sadu. Od 2017. godine član ArtBrut udruženja, svoje radove izlagala na njihovim grupnim izložbama po beogradskim galerijama. Izdvaja postavku u Ostavinskoj galeriji na kolektivnoj izložbi ‘Mrak’. Redovni učesnik/izlagač na sajmu malih izdavača Fijuk. Par samostalnih izložbi koje su realizovane po alternativnim galerijama u Novom Sadu i Subotici. Za poetsko veče Argh rad na ilustracijama i koricama za zbornik, kao i nekoliko plakata. Dve korice za izdavačku kuću Arete.





Usled trenutne situacije sa pandemijom virusa COVID-19 apelujemo na sve zainteresovane da se pri poseti izložbe pridržavaju svih mera predostrožnosti!







Dizajn plakata: Stefan Ilić