Pretraga

Ciklus slika novosadskog umetnika Dragoslava Višekrune pod nazivom Silicijumska emocija je svojevrsna opomena da nikad ne smemo zaboraviti bombardovanje naše zemlje 1999. godine. Ovi radovi nose naziv po silicijumu – kao drugom elementu po zastupljenosti u prirodi, koji, kako slikar naglašava, nema emociju, baš kao što je nisu imali oni koji su bombardovali civile. Toj temi nije lako prići na nov i intrigantan način, te ne biti banalan i predvidiv, a opet uspeti dočarati težinu i mučninu proizišlu iz ovog strašnog čina.

Dragoslav Višekruna je ovaj ciklus ograničio na 19 slika, od kojih je svaka naslovljena jednim slovom iz naziva – Silicijumska emocija. Naravno, ovaj naslov izložbe inspirisan je popularnim terminom Silicijumska dolina. To je pojam koji označava malu oblast u Kaliforniji, u kojoj je sedište najmoćnije i najsavremenije svetske industrije. Ona je dom najvećeg broja milijardera u svetu, mesto gde su smeštena sedišta gigantskih kompanija, kakve su npr. Apple i Google, a možda i lokacija gde se nalazio neki moćnik koji je bombardovanje Srbije 1999. godine nazvao ni manje ni više već – operacijom Milosrdni anđeo.

Na Višekruninim platnima mete su dečji crteži, simboli nevinog i dobrog. Te crteže radili su đaci nižih razreda jedne novosadske škole, koji su s učiteljicom posetili umetnikov atelje. On je mališanima ograničio površine platna na kojima mogu da se prepuste inspiraciji. Oko tih dečjih crteža Višekruna gradi svoje kompozicije utišanog kolorita, uglavnom sačinjene od različitih nijansi sive i specifičnih znakova i simbola, koji proizilaze iz umetnikovog zanimanja za grafički dizajn. Pored svedenih dizajnerskih formi, na ovim slikama primetan je i uticaj kaligrafije, druge velike ljubavi ovog svestranog autora – slikara, dizajnera, scenografa i ilustratora.

Na prvi pogled upada u oči kontrast između geometrijski preciznih simbola i lakih kaligrafskih crteža. Taj sukob dva stila je nameran i vizuelno treba da dočara antagonizam dva sveta – onih bezdušnih koji negde iz fotelja gađaju mete, i onih nevinih koji su se samo zadesili pod ovim parčetom neba. Slikar ne pravi oštru razliku između suncokreta koji se okreću suncu, jelena i konja u galopu, balerina u zanosu igre i ljudi koji beže. I poljoprivreda i kultura predstavljaju naš ekosistem, ono što ovde raste i napreduje i na šta su se obrušile bombe. Naravno, najviše saosećanja ima prema deci.

Ovaj plemeniti umetnik deci ustupa počasno mesto pružajući im slobodu da na određenom delu platna nacrtaju omiljeni motiv. To najlepše i najnevinije proizašlo iz dečjih srca kasnije postaje meta neprijateljskih bombi. Znak NATO-a inkorporiran je u svako platno, ali tako vešto skriven kao da se Višekruna igra žmurke sa decom. Iako vešto kamufliran, taj znak je prisutan, potmuo i hladan u svojoj jednostavnosti i geometrizaciji. S druge strane, toplinu na siva platna unose umetnikovi vešti kaligrafski prepleti, uz neodoljivu razigranost i spontanost dečjih radova, a na njima se nalaze: jedna kuca, jedan ženski lik – verovatno mama ili tetka, a i jedan muški – sa sedom kosom i lulom, možda deda ili dunavski alas, a tu je našao mesto i sat sa Petrovaradinske tvrđave.

U pitanju je veoma intuitivan autor, koji reaguje kako na najfinija odstupanja od željene nijanse tako i na najsuptilnije treperenje vazduha. On sledi svoje emocije i u njima pronalazi putokaze za nove poduhvate. Način na koji Dragoslav Višekruna pristupa temi bombardovanja apsolutno je dosledan njegovoj uobičajenoj likovnosti i estetici, koju gradi i sledi skoro pola veka. Uvek je prisutna njegova vibrantna misao, koja povezuje različite pojmove i svetove, jer je sam umetnik duboko misaoni čovek.

Ciklus Silicijumska emocija je način Dragoslava Višekrune da se suprotstavi silama mraka. Stoga i ovaj slikarski opus nosi težinu angažovane umetnosti. On nema odgovore na pitanje zašto nedužni stradaju, bilo direktno od bombi, bilo indirektno od ekološke katastrofe koja posle tog čina ostaje, ali oseća dužnost da kao umetnik postavlja pitanja i podstiče ljude na razmišljanje. To je neizmerno važno u današnje vreme, kad mnogo više klikćemo i gledamo u ekrane nego u lica naših sagovornika.







(Na ideju da deca crtaju na njegovim platnima Višekruna je došao gledajući radove u dečjoj rubrici novosadskog dnevnog lista Dnevnik, koju uređuje novinarka Danica Devečerski. Novinarka je pozvala učiteljicu iz novosadske Osnovne škole „Ivan Gundulić“ Tanju Josimović, sa kojom sarađuje i koja je dovela talentovane učenike nižih razreda na druženje i crtanje u Višekrunin atelje na Petrovaradinskoj tvrđavi. Deca koja su crtala na Višekruninim platnima su: Milena Spasojević, Nada Lučić, Marijana Brčić, Mateja Jovanović, Mia Mogin, Lena Krstić, Lana Žagar, Anđela Apostolović, Sara Apostolović, Elena Zirojević, Anja Popović, Gleb Gibdarkipova, Sofija Gibdarkipova, Andrej Vucelja, Bojana Stefanović, Lenka Mesaroš, Katarina Ignjatov, Manja Maraš i Mia Karlavaris.)



Dragana Garić Jovičić, kustoskinja – istoričarka umetnosti



 

Dragoslav Višekruna (Šabac, 1945)



Završio je školu primenjenih umetnosti u Novom Sadu 1967. godine. Na osnovu međunarodne konvencije Jugoslavije i Poljske o kulturnoj saradnji (1979), u okviru razmene umetnika, boravi u Varšavi na Akademiji primenjenih umetnosti, kao i drugim srodnim institucijama Varšave, Krakova, itd. Izlagao je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Radovi mu se nalaze u brojnim institucionalnim i privatnim kolekcijama u svetu i kod nas. Dobitnik je više nagrada. Član je udruženja: SULUV, UPIDIV, Likovni krug. Živi i radi u Novom Sadu, u Ateljeu 17 na Petrovaradinskoj tvrđavi.