Pretraga

Da li figurativno slikarstvo nastaje iz priče, iz reči? Ili je možda obrnuto, možda nam slike pričaju priče! Slikar Dragan Jankov je svestan ove dileme. To potvrđuje činjenica da je ključna reč na njegovim slikama, ispred i iza svakog krajolika, „SLOBODA”, koja je bespredmetna i izvanprostorna, sloboda od svake prinude, od svakog zadatka. Takođe, pored reči i pojava apstraktnih oblika u figurativnom okruženju je indikativna. Naslikane reči, govore o konceptualizaciji slike, o njenoj nevidljivosti, ili onostranosti, iza svakog njegovog pejsaža stoji nešto drugo, neki drugi pejsaž, kao neka nevidljiva suština. U enterijeru umetnikovog ateljea, koji je predmet slike, imamo sliku eksterijera, na primer, sliku morske pučine, dakle spoljašnjeg prostora. Slike Dragana Jankova u svoj svojoj transparentnosti kao da skrivaju nešto, one su zagonetne. Postoji tu neki neuhvatljivi fluid, nečujna muzika koja lebdi iznad svakog pejzaža. Blagi nevidljivi vetar struji slikama, kao ovaploćenje sveopšteg pretapanja i prožimanja. Njegove slike su ugođajne, posmatrajući ih, osećamo zadovoljstvo. Dakle, u pitanju je neka vrsta iluzionizma, slika se ne bavi analizom, razlaganjem, nego sinestezijom, mešanjem različitih fluidnih elemenata koji afirmišu radost. Posmatrajući ove slike teško je ne setiti se čuvene Pikasove slike „Radost življenja”, gde su takođe potka svega more i morski pejzaž. More je Draganova večita tema, zapravo pogled na pučinu, posmatranje mora iz sigurnog zaklona umetnikovog ateljea. Voda i svetlost, Sunce i Okean stoje nasuprot sitnim profanim predmetima svakodnevne upotrebe. „Večnost ponovo pronađena”, kako bi rekao Artur Rembo. Slike su pune citata, puno je iskaza ljubavi, pre svega, prema modernoj umetnosti koja se otkriva kao realan utopijski prostor, ali ne kao prostor bekstva, nego kao jedini moguć i apsolutno bitan, u pitanju je neka vrsta zemaljskog raja u kome prebiva umetnik koji je „mornar na kopnu”, kako reče opet jedan veliki pesnik, Rafael Alberti.



Slobodan Tišma