Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Dei Leči, Vitorac & Pavlov

Savremena galerija UK Ečka – Zrenjanin otvara izložbu fotodokumentacije Dei Leči/ Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova 16. februara 2009. u 19 časova. Izložba je otvorena do 6. marta.

 


Bora Vitorac  je rođen u Novom Sadu (1940) i tu je proveo sav svoj vek.Samo je za vreme rata, kao dete, bio sklonjen u Gospođincima. Završio je gimnaziju i Poljoprivredni fakultet. U životu se bavio svim i svačim, ali slikanjem i pisanjem nikad pofesionalno. Mnoge svoje radove je u međuvremenu zagubio i rasturio. Ipak je 2001. samostalno objavio knjige poezije  "Letnjim putem". 


Dragoljub Pavlov  je rođen 26. jula 1940. u Vilovu. U Novom Sadu je završio gimnaziju i Poljoprivredni fakultet. Objavio je knjige pesama Čečilija (1973), Vršidba i Gozba (1999) i Okretaljka za tango (2005). 


VITORAC I PAVLOV: ONEOBIČAVANJE I  ANTICIPACIJA 


Kada je pre dve godine izložbom "Dei Leči"[1][1] u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (maj, 2007.) u Novom Sadu, premijerno prikazan korpus dokumentarnih fotografija o umetničkim akcijama Bore Vitorca i Dragana Pavlova nastalih pre više od pedeset godina – izgledalo je kao da se "gospodin slučaj" umešao u sudbinske puteve  dvojice umetnika i čitave novije istorije vojvođanske umetnosti. Jer, pune 53 godine u ovdašnjoj umetnosti nije se znalo za njihove aktivnosti: umetničke akcije,  performanse, fotografije, filmove... No, ubrzo se pokazalo da se radi o jednoj zanimljivoj epizodi alternativne umetnosti u vremenima u kojima su vladala nekakva drugačija "pravila", o epizodi koja, iz današnje perspektive i uz obezbeđenu vremensku distancu, dobija neki svoj puni smisao diskretno upotpunjujući ukupna zbivanja umetnosti druge polovine dvadesetog veka. 


Vitorac vlastitu i Pavlovljevu aktivnost precizno označava "oneobičavanjem, koje smo priređivali kao pribežište slobode, gde smo grimasama i magijom umetnosti iskazali svoje pravo na drugost i sačuvali se da ne išćeznemo u sebi"...[2][2] Ne treba zaboraviti, sve se to dešavalo krajem pedesetih i tokom prve polovine šezdesetih godina proteklog veka. To je doba kada su još uvek traje eho  soc-realističkih kritika i uticaja; to je vreme kada Tito u svom splitskom govoru (1962) kritikuje ideje i zbivanja u savremenoj umetnosti... Istovremeno, to je doba kada se umetnici polako približavaju vlastitim idealima slobode, principima autentične pikturalnosti; kada streme modernizmu a dospevaju u okrilje  tzv. "socijalističkog estetizma" i "socijalističkog modernizma" kojima se samo potvrdilo da sklop odnosa umetnost-kultura-ideologija-politika nije nestao nego da se transformisao u novo fenomenološko stanje i relacije... U tom i takvom okružju Vitorac i Pavlov se bave nečim što je, u umetničkom smislu dijametralno suprotno onovremenom stanju umetnosti u nas a što je neočekivano blisko potonjem konceptu "umetnosti ponašanja", nečim što je srodno ovovremenskom performansu, konačno: onim nastojanjima koja se najpreciznije objašnjavaju  Bojsovom   jednačinom "umetnost = život"... Danas, kada je, konačno i na sreću, takva aktivnost dvojice tada mladih umetnika "evidentirana" i prezentovana, više nije prevashodno važno u kojoj meri je njihovo delovanje bilo svesno i artstički kultivisano, koliko je ono bilo intuitivna reakcija ili istinski umetnički odgovor socijalno-kulturno-umetničkom miljeu tih poznih pedesetih i ranih šezdesetih godina prošlog stoleća... Važno je da se njihova aktivnost odista desila i odigrala. A Bora Vitorac i Dragan Pavlov su svoje performanse izvodili spontano, iz vlastite unutrašnje potrebe. Vujica Rešin Tucić je njihove performanse nazvao "inicijalnim". No, njihova umetnička pojava je sazebna, izolovana, oni se nisu afirmisali kao umetnici koji su kontekstno relevantno delovali. Tokom delatnosti ovaj čudni umetnički par zasigurno nije "povukao" za sobom druge umetnike, niti su bilo kome baš njihova ostvarenja bila neka vrsta "uzora". Dakle, danas je neprecizno reći da su ovi performansi bili inicijalni, pogotovo potonjim dešavanjima u umetnosti ali je, isto tako, sasvim moguće konstatovati da se radi o ranim umetničkim akcijama zbog kojih sva potonja umetnička zbivanja iz sedamdesetih godina dvadesetog veka u vojvođanskom umetničkom prostoru (nova umetnička praksa, konceptualizam) odista imaju inicijaciju, poreklo i koren.


Pisac ovih redova se zalaže za naziv "intuitivni performans", jer se radi o predstavama koje nisu imale unapred osmišljen umetnički koncept. Intuicija je dvojicu mladih umetnika dovela do nečega što je, tih poznih pedesetih i ranih šezdesetih godina proteklog stoleća, bila tek akcija oneobičavanja vlastitog ponašanja – kao svesnog postupka i izraza bunta protiv tadašnjeg socijalno-kulturno-umetničkog konteksta. Osim toga, nije nevažno konstatovati da je njihovo delovanje u tadašnjem vojvođanskom umetničkom prostoru jedinstveno po svom izrazito urbanom, novom univerzalnom gradskom senzibilitetu – oštro suprotstavljenom tadašnjem naglašenom pejzažističkom i "agrarnom" karakteru slikarstvu kojim se, između ostalog, dokazivala lokalna "ukorenjenost" i pripadnost ravničarskom podneblju... 


A da intuicija nije bila jedina karakteristika (umetničkog) delovanja  Bore Vitorca i Dragana Pavlova, uverava nas njihova potreba da svoje akcije, svoj izgled, svoje "grimase", svoje ponašanje, svoju drugost snime, fotografišu, dokumentuju, da sve to vizuelno konstituišu i kultivišu. Ta današnja arte-fakta su u vreme svog nastajanja bila izraz svojevrsnog (samo)uverenja dvojice mladih ljudi da nisu podržavalački deo jednog unisonog sistema. Kako konstatuje već pomenuti Vujica Rešin Tucić "oni su tada pokazali svest da treba prenositi unutar svoje generacije određenu ideju drugosti, nastojali su da pokažu da ne moraš biti u službi vlasti, da ne moraš biti u službi jednog koncepta umetnosti, da ne moraš biti poslušnik, već da možeš imati svoju ličnu slobodu – što je tada bilo i neobično, i opasno..."[3][3] 


Čini se da se ta njihova stvaralačka sloboda, o kojoj kao tadašnjoj vlastitoj želji svedoči Vitorac a koju im "priznaje" Tucić, još jasnije očituje u nekoliko metara njihovih igrano-dokumentarnih filmova u kojima se mladi stvaraoci poigravaju i sadržajem i formom, gde bezobzirno i izrugivački zalaze u svojevrsne "citate" velikih primera iz istorije kinematografije i ironično relativizuju primarna načela filmskih aspekata... Zato "Čarlijade" i "Protrčavanja" recimo, jesu ostvarenja u kojima postoji  eklekticistička zbijenost naknadnog „prepoznavanja“ i reintepretiranja čaplinovskih sekvenci, ali i uzbuđujuće slutnje nekakvih, recimo, vorholovskih konceptualnih ili žilnikovskih primarno filmskih prizora i atmosfera...  


Tiha višedecenijska umetnička egzistencija dvojice autentičnih umetničkih marginalaca trajala je na isti onaj način kako je i nastajala – spontano, bez pretenzija, bez potrebe za javnom afirmacijom. Zahvaljujući nekim drugim poslenicima aktuelne umetničke scene dokumentacija o davno realizovanim performansima i akcijama je izašla na videlo.[4][4] Tako se, nekako iznenada, pojavila potreba za svojevrsnim "ozvaničenjem" njihovih umetničkih ostvarenja i dosega. Jer, kao što je u ovom osvrtu rečeno: Vitorac i Pavlov nisu sredinom prošlog veka svesno stvarali umetničko delo, nego je iz njihove potrebe za sveukupnom slobodom ličnosti nastalo nešto što se iz naše današnje pozicije, razume kao delo koje je svojevrsna intuitivna anticipacija nekih potonjih zbivanja u bitnom, čak avangardnom trenutku vojvođanske umetnosti tokom sedamdesetih godina druge polovine proteklog stoleća. Isto tako, u specifičnom okruženju karakterističnom za filozofiju i stvarnost neposredno posle socijalističkog realizma, Bora Vitorac i Dragan Pavlov se ponašaju kao multimedijalni umetnici koji se bave performansom, fotografijom, filmom – nagoveštavajući, čak precizno anticipirajući, ponašanje umetnika u jednom drugačijem dobu, u našem vremenu razvijenih vizuelnih komunikacija, u vremenu koje Porempski čak naziva "ikonosferom" a u kojem umetniku nije lako da ostvari vlastiti etički i estetski integritet i personalnost... 


U svakom slučaju ova izložba svojom iznenadnom pojavom nameće mnoštvo mogućih rasprava, proveravanja i preispitivanja u domenu vojvođanske istorije umetnosti. Istovremeno, ona ukazuje na večitu validnost želja umetnika da se prevaziđe stanje sveta i vremena u kome živimo. Tačnije, oneobičavanja i anticipacija Bore Vitorca i Dragana Pavlova su tu da nas podsete i upute na večitu potrebu traganja za smislom. 


Novi Sad, 3. februar, 2009.  


Sava Stepanov   


 

Datum objavljivanja: 11.02.2009.