Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Crteži i slike

Zajednička izložba studenata specijalistickih studija Akademije Lepih Umetnosti iz Beograda održava se od 19. do 27. novembra u velikoj galeriji Centralnog Doma vojske Srbije.

 


Ako se može, u jednom ograničenom formatu, definisati zajednički imenitelj za senzibilitete umetnika koji izlažu na ovoj izložbi, onda je to svakako težnja da se aktuelno stanje čovekove egzistencije prevaziđe. Oni poseduju sopstvene strategije koje se otkrivaju u formalnim karakteristikama njihovih ostvarenja, bez obzira na to da li se radi o prihvatanju, preispitivanju ili bekstvu iz stvarnosti. Nalazeći se na dve oprečne linije, figuraciji i apstrakciji, ovi umetnici otkrivaju procese svog dosadašnjeg školovanja i njihovu specijalizaciju kod profesora Vladimira Veličkovića i profesora Gordana Nikolića. Njihov lični doživljaj i spremnost da tragaju za sopstvenim izrazom ogleda se u dijalogu sa njihovim uzorima iz kog se pomaljaju autentične umetničke ličnosti.


Na crtežima olovkom Novaka Bubanje predstavljena su, zanatski savršeno izvedena, fantastična bića, naročito insektoidna, koji svoje forme crpu iz umetnikove opservacije prirode. Međutim, baš u toj savršenoj tehnici i pažljivoj studiji tih u stvarnosti sićušnih stvorenja leži zamka, jer Novak predstavlja mutante, tranformaciju prirodnih modela kao oličenje pretnje koja potiče iz spoljašnjeg sveta, na koju čovek, fragilan i sam, nema uticaja. Njima se suprotstavljaju slike u kojima se forma svodi na jednostavne oblike čvrsto omeđene linijom. Oniričko je sveprisutno kao u magijskom realizmu, fantastična arhitektura, beskrajni pustošni prostori u kojima umetnik domišljato stvara utisak o jednom izmaštanom usamljeničkom univerzumu, u kome je jedino siguran i u kome jedino može da očuva lični integritet. 


Vladimir Magdelinić slika velike formate, sa figurama u prirodnoj ili natprirodnoj veličini. Jasna je inspiracija opusom njegovog profesora Vladimira Veličkovića, ali za razliku od Veličkovićevih figura u padu, Vladimir Magdelinić slika čoveka u stanju nemoći, slomljenosti, premora ili jakom uzletu, ali zatvorene u taman i plitak barokni prostor slike, zarobljene formatom platna, računajući na empatiju. Magdelinić ne komunicira sa posmatračem, već potvrđuje njegovu poziciju (poziciju posmatrača), onoga pred kojim se nalazi prizor u kome on sam ne može da učestvuje, a sa kojim jasno mora da saučestvuje. I majmuna (koji se može razumeti kao citat čuvenog motiva Miće Popovića) Magdelinić zatvara u prazan univerzum slike, ali za razliku od čoveka koji je svestan svoga niskog stanja, koje može da pokuša da prevaziđe nadljudskim naporom, životinja živi u skladu sa prirodom bez tegobnog razumskog suočavanja sa sopstvenom egzistencijom. Iako nova figuracija spada u fenomene koji pripadaju, istorijski, jednom drugom vremenu, ona ne gubi privlačnost za Magdelinića, kao ni za njegovog kolegu Vladimira Jočića, baš svojom aktuelnošću.


I Vladimir Jočić slika velike formate, negujući predstavu ljudske figure u punoj veličini. Za razliku od svog kolege, ipak, Jočić slika figuru u snažnom pokretu koji beleži gotovo mejbridžovski, ističući samo jedan trenutak akcije, te uvodeći i elemenat vremena. Snažna eskpresija, pokret upotpunjen uznemirujućom tamnom gamom i jasnim crtežom, dopunjeni pažljivo biranim formatom, doprinose uzbudljivosti i direktnosti prizora koji prodire u naš prostor rušeći plan slike kao granicu između stvarnog i imaginarnog na način na koji su to činili barokni majstori. Iako i delo ovog umetnika okriva uticaj profesora Veličkovića, one nisu slike čovekovog pada, njegovog prokletstva i nemoći da se uzdigne iznad fragilnog i mučnog stanja. One su radije iskaz bekstva od mraka koji progoni ali i nagoni na akciju. Lično preispitivanje ovog umetnika prisutno je u njegovom autoportretu čiji naslov izražava umetnikov mogući kredo, pozivajući nas da vidimo njegovo (pravo) lice i sa njime suočimo svoje. Otkriva nam nameru da sazna i otkrije ono što je iza naše pojavnosti, uvek skriveno iza konvencija, nepristojno nam izlažući svoje drugo "ja" ili, pak, osujećujući našu sopstvenu težnju da skrijemo ili zaboravimo užasnutost ambijentom u kome živimo. 


Teodora Muskus radi crteže, dražesne minijature koje privlače i plene samo svojim formatom. Jer, na beloj hartiji nas susreću izvanredni, minuciozno crtani, portreti modela koji se ponavljaju od crteža do crteža. Ovi crteži predstavljaju istraživanje izraza, često nesrećnih, lica upalih očiju. Ona mogu biti i usnula, ali ih ni ulazak u san – utisak je snažan – u nesvesno stanje, ne lišava teskobe svakodnevice, podvučene prazninom hartije iz koje izviruju lica njenih modela. Ovi crteži su dokaz da u minijaturi itekako leži, često neočekivana, monumentalnost.

Ljiljana Vidaković radi čistu apstrakciju, bez koncentracije na centar kompozicije, nalazeći se na razmeđi između enformelovskih tumačenja površine i tradicije slikarstva nove stvarnosti. Nemirna i snažnim potezima definišu površinu koja svedoči, poput ostvarenja njenih kolega, o tegobnosti stvarnosti i neizvesnosti egzistencije. Neprestana su gibanja i onespokojavajuća balansiranja ovih kompozicija. 


Slike Katarine Pešić, iako spadaju u ostvarenja srednjeg formata, deluju monumentalno, u čemu se ogleda i njeno školovanje na odseku za zidno slikarstvo Fakulteta primenjenih umetnosti. Svodeći motive na apstrakciju, ne čuvajući reference na stvarnost, Katarina se poigrava jasno definisanim planovima, čije facete uporno čuvaju liniju kao osnovno izražajno sredstvo, koje ruše samo jezgro slike. Površinu platna oživljava naizgled nekontrolisanim – ali zapravo strogo kontrolisanim – dripinzima čiste crne, crvene i bele boje kojima akcentuje površinu platna i razbija kolorističku monotoniju.


Veliborka Bajić slika apstraktne pejzaže, ekspresivne i amorfne sa živom kolorističkom shemom. I Veliborka odbija da nas asocira na motiv, predeo, koji slika, a poništava ga – zaista, oživljavajući površinu platna – zavijucima, poput pečata koji nas navode da u prvi mah razumemo površinu kao puki all over kojim se slikarka brani od reference na stvarnost. Slojevitost ovih zareza, njihovo preklapanje, radije, uvlači nas u ponavljanu belešku o silovitosti neukrotivih energija, njihovih vrtložnih kretanja, konstantnu promenu i našu nemoć da se u njoj snađemo, na nju utičemo, a kojoj smo beskrajno podložni.


Ivana Topalović, s druge strane, ostaje u sferi figuracije, sa dražesnim slikama malog formata koji doprinosi šarmu i indirektnoj koketeriji sa motivom koji preovlađuje na ovim slikama. Taj motiv su kostimirane bezlične žene u neodoljivim pozama. Ivana se poigrava bezličnim modelima sa fotografija koje se sreću u modnoj štampi. Ti modeli su samo znak vremena i preovlađujućih estetskih zahteva koji se nude tržištu, a čiji diktat populacija jednako bezlično prihvata i u koji se bespogovorno uklapa, čineći delić beskraja istovetnosti. Te fotografske snap shots Ivana tretira sa slikarskom slobodom ispitujući ih i nagoveštavajući neophodnost da se i socijalnim kreacijama doda lični pečat. Ona ih tretira sa zanatskom osetljivošću ekspresivnog tkanja, i iako njene slike na prvi pogled mogu delovati kao apstrakcija, one itekako čuvaju rečitu asocijativnost.


Iva Šulović zumira likove svojih modela, hvata ih u trenutku njenog ličnog otkrivanja njihovih najkarakterističnijih izraza. Ovi portreti su prisni, neposredni, što slikarka demonstrira njihovim smeštanjem u prednji plan slike, sasvim ukidajući prostornu dimenziju i lišavajući motiv akcesorija koji bi ih pobliže odredio u socijalnom ili profesionalnom smislu. Koliko lično ova slikarka posmatra svoje modele, i koliko naglašava svoju poziciju posmatrača, odsustvo ličnog učešća – osim doživljaja, paradoksalno – svedoči i činjenica da je za izložbu pripremila nekoliko muških portreta kojima suprotstavlja jedan jedini ženski, i to svoj, autoportret, odsutan i ispitivački. To je pozicija onog koji se pita, ko je svestan onoga da su drugi samo drugi. To je lični doživljaj sopstva, lične egzistencije, dok se drugi poimaju samo spolja. Ono što nam nude jeste jedno lice iza koga se može kriti mnogo nedokučivog. Slikarka i u formalnom smislu razlikuje sebe od drugih: njen autoportret je izrazito linearan, sa svedenom ekspresivnom gamom boja, dok su likovi njenih modela satkani od živog, gotovo fovističkog, kolorita.


Vera Bikicki Ivezić lirski doživljaj sveta prirode zgodno bazira u motivu meduze i prateći njenu transformaciju i sposobnost da se prilagodi mikrosferi u kojoj se kreće, slikarka beleži promenljivost prirodnih fenomena. Motiv meduze, ipak, ona ne tumači simbolički, već radije istražuje mogućnosti i granice apstrahovanja ovog u stvarnosti fragilnog motiva, pazeći da ne izgubi njegovu prepoznatljivost.


Dr. Angelina Milosavljević


 

Datum objavljivanja: 21.11.2008.