Pretraga

Ideja izložbe …by the way…  motivisana je željom mladih umetnika_ca iz Austrije  da kroz analizu aktuelne društveno-političke  situacije, specijalno za Novi Sad kreiraju nove radove kako za umetnički, tako i za javni prostor. Namera je,takođe, da se građani i građanke što direktnije "uvedu" u spektar tema  koje su trenutno u fokusu pažnje. Pitanje  evropskog identiteta ili posebnih "svakog-za-sebe" identiteta; otuđenje čoveka od čoveka, umesto zajedničke humanije budućnosti;  zadobijanje moći kroz novu interpretaciju elekrtične žice/ograde; "oslobađanje" radnica i radnika od rada i radnog mesta; medijski izveštaji o tučama u parlamentu kao  pitanje političke (ne)kulture; veliki plakati venčanih parova istog pola; poziv prolaznicima na participaciju time što će izabrati  neku evropsku ličnost, sa kojom bi se rado menjali, pored, na ulicama slučajno postavljenih tekstova  migrantkinja u vidu traka za ograđivanje; postavljanje pojaseva za spasavanje u obliku mete na Dunavu… su samo neka iritirajuća pitanja  koja će mladi umetnici iz Austrije naseliti u  novosadske  gradske prostore. U većini slučajeva se ne sprovode ozbiljna istraživanja uzroka, već se ljudi suočavaju sa činjenicama koje aktiviraju njihove egzistencijalne strahove i konstruišu neprijateljske slike kod njih: nesigurnost radnog mesta do nezaposlenosti, opasnost od došljaka, neprekidno osmatranje, kao garant apsolutne sigurnosti i "čistoće". Lista faktora nesigurne budućnosti  proteže se od scenarija straha od privatne egzistencijalne nesigurnosti do negativno promenjene životne sredine kao primer rastuće klimatske katastrofe. Umetnici_ce su pozvani, da se svojim stavovima uključe u aktuelne društvene diskurse i novim radovima, napravljenim specijalno za ovu priliku,  daju svoj doprinos u kritici društvene stvarnosti danas.



Umetnici: Wolfgang Becksteiner l Fedo Ertl l M. Gansberger l G.R.A.M. l Klub Zwei l Erwin Stefanie Posarnig l Oliver Ressler l Maruša Sagadin l Chris Swoon l Eva Ursprung l Markus Wilfling l zweintopf

Vladimir Kopicl                        

"Dijalog na oštrici trenutka"              



Suština ne leži u izlaganju imaginacije

već u mobilisanju imaginacija.

Čarls Bernstin (Charles Bernstein) 

Kao ni ekosistem, Evropa nikada nema jednu glavu, jedan mozak, jedno središte, nego mnoštvo mozgova i bezbroj središta – s pravom tvrdi Edgar Moren (Edgar Morin).

Tako je i u umetnosti, pogotovo evropskoj, i to ne od juče, nego još otkako su kretanja hodočasnika, krstaša, trgovaca i drugih Evropljana i neevropljana širila razlike i ukidala ekskluzivnost razlika na svoj spori, pešački način, baš kao što to Internet danas omogućava u instant formi, trenutno, čineći svaki lokal lokalnim samo po onom što se doista ne može izmestiti, što je samo mesto kao takvo i poneka njegova lokalna boja, dragocena nijansa.

Njegova geografska širina i dužina, recimo, ili neka nezaobilazna, (ne)endemska  kulturna specifičnost, ili neki neprevodivi miris kraj reke u suton, ili neko ime - makar i umetničko. I u tome je izazov dvostruke priče koju danas pričamo. Priče o kulturi i umetnosti kao radu u prostoru već datih zapisa i priče o novom radu na novim, angažovanim zapisima koji se upisuju u prostor novih kulturnih potreba. Onih koje je jedan nemački kolega zgodno skicirao kada je kulturu današnjice definisao kao stepen saživljenosti pojedinca sa ukupnim društvenim, ekonomskim, medijskim, tehnološkim, političkim i eko-ambijentom u kome taj pojedinac prebiva i deluje.

U vojvođanskom multinacionalnom, multikonfesionalnom i multikulturalnom društvenom ambijentu svaka priča je po mnogo čemu već evropska, a ono što preostaje kao aktuelni integrativni nalog i perspektiva vredna svake, pa i političke podrške, uveliko svojim delovanjem dopisuju ovdašnji umetnici. Od radova vojvođanskih konceptualista, intervencionista i performera sedamdesetih godina pa do danas aktuelnih  vojvođanskih „igitalnih partizana" i drugih umetnika koji svoje delovanje vide u angažovanoj varijanti art-komuniciranja u domenu "socijalne skulpture" to je različitim formalnim govorima podržana volja za izlazak umetnosti u prostor Drugog, u otvorena polja aktivnog urbanog i planetarnog dijaloga.

Prihvatajući važnost takvog rada kao političari koji teže Evropi, s Gi Deborom (Guy Debord) na umu treba da prihvatimo da je takva umetnost, između ostalog, i mesto potrage za izgubljenim jedinstvom i da u toj potrebi mora poricati samu sebe kao odvojenu sferu, bivajući ponekad i napadno polemična i strasno politična, propitujući granice stvarnog i mogućeg na način koji nas neće oduševiti ni uvek, ni večno. Ali to je ona vrsta društvenog napora kojoj svi treba da se izložimo da ne bismo bili ni samo sami ni samo svoji, da bismo bili u živom dosluhu bar s nekima od svih onih  mnogih mozgova i svih onih nepreglednih mesta koje pominje Edgar Moren.

Da je to tako - svedoči i ova izložba. Otud i ove reči uz nju, kao mesto i kao značenje.

Živko Grozdanić

"New Deal"



Pojmovi raseljavanje, premeštanje, pomeranje, naseljavanje, osvajanje mogli bi se koristiti u objašnjenju procesa  90-tih godina, kada se stotine hiljada ljudi na prostorima bivše Jugoslavije pretvorilo u "meštane javnog prostora” Pred očima svetske javnosti obavljen je posao istorijske gentrifikacije, pretvaranja, ili  nacionalnog čišćenja stanovništva sa etničkih periferija ka nacionalnim centrima.  Jedna "hibridna" jugoslovenska kultura  pretvorena je na dramatičan način u drugu, bez ponuđenog alternativnog označitelja.  Sam proces takvog pretvaranja suprotan je ekističkim principima na kojima  se zasniva stvaranje i rast gradova u kojima centri, ali i ostale zone rastu ravnomerno u svim pravcima, stvarajući dinamičnu strukturu ljudskih naselja.  Za razliku od ekističkih principa stvoren je nestabilan "linearan" javni prostor velikog broja novih stanovnika, koji svoje kulturno-istorijsko nasleđe pa i etničku pripadnost sporo i teško mogu inkorporirati u strukturu novonaseljenih gradova.   



Danas tako nastala naselja pod traumom erozije, poput klizišta, predstavljaju neprimetan javni prostor plutajućih emocija, narativa, ljudskih sudbina, grupa, porodica, pojedinaca izgubljenih u hladnom moru gradova u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini…. Razvoj scenarija koji je pokrenuo stotine hiljada ljudi u svim pravcima je plod koordinacije političkih mišljenja svih zainteresovanih strana. Učestvovanjem lokalnih javnosti, uvođenjem fleksibilnijih oblika i tehnika planiranja obezbedili su da se bez volje starosedelaca isprazne hiljade  seoskih naselja čija se dijalektika naselila u rubne zone Novog Sada, Beograda, Niša, Kragujevca…  Takav novi urbani krajolik u celini funkcionalne, simboličke, semantičke i formalne strukture preuzima pojedine funkcije grada. Periferija počinje da raste i takav rastući grad u svom zaleđu oblikuje sublokalne centre, odnosno, kulturno devastirane zone. U slučaju Novog Sada, koji je tokom 90-tih godina porastao za 200 000 stanovnika, sa svim svojim istorijskim predispozicijama, pojavili su prazni džepovi, zone bez ikakvog simboličkog potencijala i izraza koji svojom arhitektonskom estetikom predstavljaju područja stagnacije i fizičke degradacije. Naselja su nastala u nizu, uz magistrale, spojena u linearnoj formi sa selima u blizini Novog Sada.



Projekat intervencija umetnika koji dolaze iz Austrije unutar takvih linearnih struktura, koje se ne mogu nazvati javnim prostorom upravo zbog te linearne strukture, je rizičan i preti mu opasnost da sklizne u estetski formalizam, čak da se označi pojmom likovne umetnosti u javnom prostoru! Međutim projekat koji podržava Muzej savremene umetnosti Vojvodine je otvorena platforma u kojoj se očekuje postavljanje pitanja u skladu sa onim što je Clement Greenberg govorio o bezinteresnoj umetnosti kao vrhunskoj vrednosti kojoj bi umetnost trebala težiti: "Ljudi koji stvaraju moć čine neophodan doprinos veličini nacije, ali ljudi koji propituju moć čine jednako neophodan doprinos, pogotovo ukoliko je to propitivanje bezinteresno, jer oni utvrđuju koristimo li mi moć ili moć koristi nas." Ovde se umetnost postavlja u poziciju državnog korektora, dakle, društvo mora umetniku dati slobodu da sledi svoju viziju ma gde ga ona odvela.  Očekivani rezultati ovog projekta su pozivanje na kritičnost unutar okvira poželjnog sastava vrednosti, onoga koji je suprotan vrednostima koje država nameće.