Pretraga

Virtuelna izložba Bojane Bojović Milošević, „Nestajanje”, postavljena je na web strani Prodajne galerije ,,Beograd“: https://galerijabeograd.us17.list-manage.com/track/click?u=a8661f2737150979396f63a00&id=eeb7a4fa57&e=e180ebdccf (https://galerijabeograd.us17.list-manage.com/track/click?u=a8661f2737150979396f63a00&id=4d14ec5267&e=e180ebdccf)

Rad „Nestajanje“ predstavlja ciklus portreta realizovanih u periodu od 2020/22. godine u okviru doktorskog umetničkog projekta na Fakultetu primenjenih umetnosti u oblasti Digitalne fotografije. Iako inicijalno u domenu fotografije, rad delimično zalazi u polje digitalnog slikarstva. Polazna ideja za autorsko istraživanje bila je vizuelizacija efemernosti, toka vremena, promenljivosti, percepcije i sećanja - inicirana tezom Rolana Barta da ne postoji jedinstvo pojedinca, već da je svaki pojedinac sastavljen od mnoštva na koje se može razložiti.

„Ciklusom fotografija pod nazivom „Nestajanje“ umetnica Bojana Bojović Milošević upravo dotiče osetljive relacije između individualnog i kolektivnog, postavljajući pitanje o mogućnostima i uslovima zajedništva u odnosu negovanja autentične, neponovljive personalnosti i uklapanja u očekivane društvene matrice kao imperativa vremena. (...) Kompjuterskom simulacijom slikarskog postupka, poteza četke, eolske energije ili pak neke hemijske reakcije, figure se razlivaju i distorzijom utapaju u pozadinu. Kontrast između ekspresivne gestualnosti i statičnih likova fokusiranog i prodornog pogleda, bilo da su pozicionirani anfas ili u profilu, sugeriše večita pitanja i dileme o prolaznosti i efemernosti, naspram ideje o trajanju i beskonačnosti. (...) Dimenzija vremena, ključni aspekt ove autorske poetike, naglašena je utiskom da su portretisani likovi projekcija, aplicirana slika ili integralni deo porozne podloge, koja se dekomponuje nalik trošnom zidu, platnu, hartiji, starom fotografskom

filmu. Stiče se dojam da bi u tom procesu konsekventnog nestajanja i brisanja forme kao poslednji trag ostalo svetlo - ne samo važan plastički element ovih kompozicija, već i simbolički nagoveštaj optimizma koji izvire iz portretisanih likova. Svaka od fotografija oivičena je diskretnom bordurom, na vizuelnom planu svojevrsnom materijalizacijom Bartove ideje o portretnoj fotografiji kao zatvorenom polju sila. Čuveni filozof i teoretičar takođe dovodi u vezu čin i suštinu portretisanja sa iskustvom smrti, dajući prednost prstu nad okom i svodeći ceo postupak na zvuk okidanja mehanizma. Bojana Bojović Milošević potvrđuje Bartovu tezu o kameri kao časovniku viđenja koji je zvučna koliko i optička zabeleška takta vremena.“ iz teksta Miroslava Sapundžića, istoričara umetnosti

Bojana Bojović Milošević (1978), diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2001. godine na Odseku Primenjena grafika, atelje Fotografija u klasi profesora mr Branimira Karanovića. Završila jednogodišnji poslediplomski program Alternativne Akademske Obrazovne Mreže - Studije kulture i roda. Magistrirala 2010. godine na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu na grupi za Digitalnu umetnost. Od 2019. student Doktorskih umetničkih studija Fakulteta primenjenih umetnosti kod profesora dr um. Vladimira Tatarevića. Zaposlena je u Beogradskoj akademiji poslovnih i umetničkih strukovnih studija, u zvanju profesora za oblasti Fotografija i Grafički dizajn. Realizovala je 14 samostalnih izložbi i učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama i festivalima. Dobitnica je tri nagrade za fotografiju. Član je ULUPUDS-a.