Pretraga

Bogdan Pavlović i Johan Wahlstrom



Hamlet on Instagram # To bе or not to be...seen

Hamlet na Instagramu # Biti ili ne biti...viđen

"Krajem osamdesetih godina prošlog veka, film „ Do kraja sveta“ Vim Vendersa profetski predočava put kojim bi čovečanstvo moglo da krene ukoliko tehnologija preuzme kontrolu nad ljudskim životom. Naime usamoj završnici se pojavljuje neobičan tehnološki izum – individualni snimač snova koji deluje opčinjavajuće na sve protagoniste i potpuno im probražava ponašanje. U stanju tupe letargije, oni nemaju drugih aktivnosti osim spavanja i potom gledanja snimljenih snova. Sam Venders verovatno nije mogao pretpostaviti u kojoj meri će se ova njegova fikcija obistiniti samo par decenija kasnije, uz poplavu pametih telefona koji na sličan način deluju na psihu čoveka. Još jedna„proteza“,rekao bi Žan Bodrijar, kojom je homo sapiens produžio svoje skromne mogućnosti: komunikaciranja, društvenih veza, integracije u okviru uže i šire zajednice.

Zaista, homo sapiens-ludens ne samo da razgovara smartfonom, već fotografijom beleži svoju okolinu i sebe u njoj, pravi vizuelne efemeride, memoare, dnevnik. Štaviše on deli svoje utiske i komentariše tuđe- javno. Svaka jedinka je svuda i nigde,putem društvanih mreža postoji u prostoru van fizičkog prisustva, posedujući svoj lični Alef iz Borhesove novele – tačku iz koje se vide sve druge tačke na svetu. Da smo o ovome razgovarali sa Vendersovim protagonistima iz 1990te, složili bismo se da je to ostvarenje čovekovog sna kao težnja za što bržim, efikasnijim i pouzdanijim sredstvom komunikacije. Jer, čovek jeste društveno biće i trebalo bi da ga je taj tehnološki napredak najzad učinio – srećnim. 

Paradoksalno, previše nečega neminovno vuče za sobom kao reakciju svoju suprotnost. Tako je sa svim stvarima kojima smo okruženi, pa i sa komunikacijom koja, iako intenzivna,ostaje na razini privida i ne donosi ljudima sreću već - izolaciju.

O socijalnom fenomenu posmatranja kroz svoje radove govore Johan Valštrom i Bogdan Pavlović, dva slikara čije je polazište u fotografiji.Njih još spaja i opredeljenost ka motivima koje možemo uslovno klasifikovati kao teme svakodnevnice, scene žanra,orijentisane ka socijalnom životu, ali na različit način. Valštrom se kritički odnosi prema onome kako nas danas mediji oblikuju. Na njegovim radovima, asketski crno- belih odnosa poput štrih fotografije, radi se o poznatim osobama ili onima koji imaju aspiracije da to postanu. Njih prati,u raznim situacijama, neizostavan smartfon, ta nova „proteza“ zahvaljujući kojoj svako može dobiti svojih „petnaest minuta slave“, jer društvene mreže to  omogućavaju, kao i fotografija koja je postala univerzalno sredstvo komunikacije. Ako već ne može da se „bude“, važno je „izgledati“, biti viđen, zabeležiti svoj lik pored nekog poznatijeg, istaći se u prividu ubedljivijem od stvarnosti, lažju obučenom u istinu. Esej Leva Manoviča „Jezik novih medija“ govori o našoj uslovljenosti filmom, jer se filmski jezik infiltrirao u svaki segment današnje stvarnosti od video igrica do društvenog ponašanja.On oblikuje našu svest i našu percepciju. Stvarnost postaje fikcija koju sami režiramo i igramo, bilo kroz fotografiju ili kroz pokretnu sliku, a naša publika je, posredstvom društvenih mreža – ceo svet.

Iako i u radovima Bogdana Pavlovića postoji elementi socijalne ikonografije, fotografski „ukradeni trenutak“  kadar i likovna egzekucija su posve drugačiji - dominira tišina i jednostavnost prizora. Tu su prikazani ljudi koje obično ne primećujemo: prolaznici, čuvar muzeja i galerije,  osobe koje čekaju, oblače se ili pri toaleti izlažu svoje telo intimnosti pogleda. Tu nema mesta „paradnom i zvaničnom nameštanju“ kako bi se što fotogeničnije izgledalo, jer osoba najčešće i ne zna da je predmet opservacije . Bogdan Pavlović malo pažnje poklanja taštini bez pokrića i infantilnoj obuzetosti „tehnološkim igračkama“ savremenog čoveka. Nasuprot tome, izolovanost prikazanih likova, daje atmosferu samoće. U postupku vrlo sličnom Degaovom, radi se o zaustavljenom trenutku, o efemernoj jednačini posmatrača i posmatranog, a telo u pokretu je povod da se slikarska materija ostvari na površini. Ovde je prizor, lišen velikih narativa potpuno u službi slikarstva, dok je kod Valštroma slikarsvo medij kojim se izriče sud.

Posmatranje motiva i kod jednog i kod drugog umetnika je zabeleženo preko objektiva foto-aparata. I tu se nalazi još jedan kliše toliko prirodjen duhu vremena. Hamletovska dilema se kod savremenog čoveka stvara upravo zahvaljujući dostupnoj tehnologiji, fotografiji  kao univerzalnom mediju, društvenim mrežama kao hiper-prostoru koji bilduju naše porive podjednako voajerističke i egzibicionističke. Ako nije postavljeno na mrežama, nije se ni desilo, ako nisi viđen, znači da ne postojiš. Na ovom nivou, bez obzira na razlike, dvojica umetnika govore o istoj stvari. Svojim radom oni indirektno i na različite načine postavljaju pitanja : Da li smo prirodni jedino kada smo sami i nesvesni pogleda drugih? Da li se osećamo živima jedino kroz tudje poglede, pune  ljubavi i divljenja, zavisti ili mržnje?  Kako vidimo svet? Šta osećamo, kako komuniciramo? Najzad, da li smo svesni trenutka u kome nas sreća i život pohode ili je potreban sertifikat, zvani fotografija i slika da bismo  to (svima) dokazali? Najzad, kako je to biti okružen, a osećati samoću?"





Miško Pavlović

Beograd Septembar 2018