Pretraga

Bazanje -  Besposleno tumaranje, lutanje bez cilja (tur.)



Ušao sam u pogrešan noćni prevoz, nisam video broj 33 umesto broja 31 i našao sam se usred noći u Kumodražu. Pogledao sam kroz prozor i video stanicu koju ne prepoznajem, pomislio prvo da sam samo prešišao Dušanovac, a onda čuo glas bus-plus aparata „...nešto Kumodraž”. Sišao sam iz autobusa i rešio da pođem kući peške. Grad je bio tih i prazan i nepoznat, i posle dugo vremena sam osetio zainteresovanost. Zgrade, drveće, poneki znak, poneki prolaznik, neki psi kreću da me prate i dok se spuštam ostaju uz mene, opraštajući se pred kućom, ostajući iznad mene na pijačnom mostu.



Fotografija ima neku ikoničnost, pripada Beogradu, ali je i bezmestna. I tehnički je loša. Neko želi print. Ulazim u dijalog s Denićem koji je za sat naslika. Neko drugi zamera na nekom detalju, Denić slika opet, neko hoće da kupi print, neko hoće da kupi sliku, Denić hoće sve.



Pogrešni autobusi nailaze svako veče.







Sve vreme si mi u faci. Unosiš mi se, zauzimaš mi lični prostor. Dišeš mi za vratom. Guši me naš odnos. Ja sam kriva što nam je takav. Mi smo dospeli nekako u onaj trenutak u vezi kada je potrebna distanca i predah. A ja ne mogu da te pustim. Nemam gde drugde da idem, a guši me da sam ovde. I onda se patimo, ne razumemo i ne cenimo dovoljno da bismo srećno koegzistirali.

Mada tebe nije ni briga. Šta ti meni možeš da pružiš što ne mogu da nađem na drugom mestu.

Po čemu se ti baš razlikuješ?

Knedla u grlu. Grizem se za jezik. Ti si jedinstven, ne bih te menjala nikad ni za šta. Ali nemam prostora, i gušim se, ali te nikad neću ostaviti.

Hajde da napravimo pauzu. Ne vidim sad ništa, sve je jako blizu, ako smo u šumi, ja ipak samo drvo vidim.

Koliko je potrebno vremena da se obnovi odnos koji je zapao u mlohavu monotoniju.



Ana Vuković







Politika, 21. 2. 1921.





Sinoćnji Beograd

Iznenada, sinoć je dunuo prvi hladan vetar jesenji. Podigli su se oblaci od prašine. Od varoši u kojoj nema vode da bi se mogle prskati ulice za čas se napravio pakao. Ulice su se odjednom ispraznile, opustele. Na njima je gospodario i besneo vetar. Onim retkim prolaznicima on je u lice bacao prašinu, lišće, artiju, slamke. Na ulicu je zato i izlazio samo onaj koji je na to bio primoran. A ako je ko od njih štogod na ulici govorio, to su bili samo komplimenti naročite vrste, upućeni na račun Beogradske opštine.

Politika, 5.10.1920. (nepoznati autor)







Voleo bih da izložbu „Bazanja” posmatrate pre svega kao početak i poziv. Tokom njenog trajanja, dobrodošli ste da iskoristite slobodni prostor galerije da podelite svoja bazanja, razmene, dijaloge, svoja ostajanja ili odlaženja o Beogradu. Naročito ako i vas negde žulja, ali što da ne i ako ne. Zato što ne znam koliko može da bude interesovanje a prostor je ograničen, molio bih da pišete da se dogovorimo na koji način – nema ograničenja i selekcije, ali dogovor postoji.

lukastrika@gmail.com







Spisak izlagača u trenutku otvaranja: Ana Vuković, Jovan Jović, Nemanja Knežević, Isidora Popović, Viktor Vejvoda, Tadej Vaukman, Ivana Bogićević Leko, Gavrilo Petrović, Miloš Janjić, Ilir Gaši, Aleksandar Denić



Hvala Ivanu Šuletiću, Marku Miliću, Jeleni Mijić, Mii Ćuk, Jani Milenković, Luki Ivanoviću, Marku Aksentijeviću i Isidori Nikolić što su prihvatili da otpočnemo razgovore za koje se nadam da će nastaviti tokom ove izložbe ali i nadalje.