Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Attention Cattle Crossing!

Zoran Gavrić je dobitnik nagrade Lazar Trifunović za 2006. godinu.Kritičari su izabrali je izložba koja se organizuje u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda od 1969. godine. Izložba traje od 12. do 30. januara.

 


Zoran Gavrić:

Hommage kravi Radovana K.




"Izložba Radovana Kragulja, koja je pred nama, obuhvata njegove sveske sa crtežima, kolažima i beleškama, jednu instalaciju i prateće projekcije video radova. Ti crteži, kolaži i beleške broje više od trideset godina, a nastajali su ili u sveskama kupovanim po knjižarama ili u sveskama koje su za njega pravili njegovi prijatelji knjigovesci. Među njima se nalazi i sveska na čijoj naslovnoj korici piše: Reflections. Work. Short autobiography through period of Seventies, Eighties, Nineties. Kratka autobiografija počinje ovako: „Danas je gotovo trideset godina od kako sam se sklonio u Vels i od kako vreme moga profesionalnog života... delim između Velsa i Londona. A sada je to dvadeset godina između Velsa i Pariza. Moje interesovanje za život ruralnog Velsa jamačno je bilo najvažnija deonica u mome radu“.

U Vels je Radovan Kragulj prvi put otišao početkom šezdesetih prošloga veka. Nedugo posle tog prvog odlaska, u tri navrata je posećivao malo velško imanje, na kojem je najposle kupio kuću sa okućnicom. Tako je ta kuća postala njegovo mesto boravka i njegov studio. Ono što je na njega ostavilo snažan utisak u njegovom prvom dodiru sa Velsom, kako sâm piše u onoj kratkoj autobiografiji, bila ne samo prirodna lepota velškog sela, nego i stoka na ispaši po poljima. Stvárski sadržaj ne samo njegovih crteža, nego i slika, instalacija, environmenta i performansa, i to pretežnim delom, od toga vremena predstavlja stoka: na crtežu saobraćajnog znaka upozorenja sa kravom na njemu, na crtežima, grafikama ili slikama sa šarom kravlje kože pretvorene u „mustru“, na crtežima projekata-platformi za instalacije, environmente i akcije, i najposle u samim instalacijama, environmentima i akcijama. Uvid u celinu tog dela, dakle, pokazuje da među domaćim životinjama Radovan Kragulj posebno mesto daje kravi. Ona sveska sa kratkom autobiografijom sadrži i jednu fotografiju koja pokazuje našeg umetnika okrenutog leđima, na kojima drži pregaču-plakat za parisku izložbu iz 1975. godine. Na toj pregači je odštampan saobraćajni znak upozorenja sa kravom u njemu. Ispod fotografije je kraći ispis iz teksta, pisanog jula 1992. godine, čiji je autor Đuro Džordž Kuca, i koji nas obaveštava da je naš umetnik ranih sedamdesetih „počeo da istražuje vezu između životinja i potrošačkog društva“, i da su „od toga vremena u njegovom radu, crteži i grafike najvećim delom, životinje pokazane u situaciji potpuno suprotnoj zakonima prirode“. Ovaj opis stanja stvari, koji govori o samosklanjanju umetnika u velško selo i o pretežnom stvárskom sadržaju njegovih radova, upućuje nas bar na dva pitanja: Kada to počinje umetnost Radovana Kragulja, i to ona sa njenim zrelim prilozima?, i na pitanje: Kakva je to veza između krave i umetnosti?      

Pouzdani poznavalac i merodavni tumač stvaralaštva Radovana Kragulja, engleski teoretičar umetnosti Edvard Lusi-Smit zrele priloge ovog umetnika, nastajale u poslednjih trideset godina, i to pre svega njegove environmente i performanse, smešta u područje konceptualne umetnosti, određujući ga u tom smislu kao „umetnika koji se prevashodno bavi izražavanjem celovitosti ideja“. Područje u kojem „vladaju“ te ideje može se odrediti kao ono što je Jozef Bojs, polazeći od ekonomijske teorije Vilhelma Šmunta, u svojim akcijama, predavanjima, environmentima i tekstovima, uvek iznova tumačio kao kritiku, a onda i konačno prevazilaženje nekog ubeđenja, da novac jeste najviši privredni kapital, koje vlasnici kapitala u društvima takozvane moderne evropske demokratije prenose potrošačima. Ovaj ekonomista je u svojoj teoriji uzeo da razvije „prasliku“, tj. načela tročlane podele socijalnog organizma kao odbačenog nasleđa Francuske revolucije. Ta načela, u međuvremenu kompresovana i spakovana u jedno, u načelo sticanja profita, on raspakuje, sloj po sloj, da bi najposle došao do tri štajnerovske „figuracije“. Ove „figuracije“ tako postaju ništa drugo nego ono što je i bio njihov izvorni smisao: logos koji bi u društvenom organizmu trebalo da predstavlja načela uobličavanja. U duhovnom životu tog organizma treba da vlada načelo slobode, u privrednom životu treba da vlada načelo bratstva, u pravnom životu treba da vlada načelo jednakosti. Ove tri „figuracije“ morale bi na jednak način da dodiruju svakog čoveka u njegovoj različitosti i individualnosti, ali i da kao „sveto trojstvo“ one revolucije ostanu nedodirljive od „pretnje pometnje i nesklada“. Pa pošto se „život ostvaruje jedino kao društveni događaj“, i to pod uslovom da učesnici u njemu, kako to dokazuje grčki filozof Hristo Janaras, uvek znaju da je poreklo života „svešteno“, jer su poreklo grada i zakoni njegovi takvi, najveća opasnost za grad, a to znači za društveni događaj, leži u traženju zasebnog: „da opštem razumu, logosu zajednice, suprotstaviš svoj logos – tvoj pojedinačni razum, izdvojen i neusaglašen sa zahtevima društvenog događaja života“. „Pometnju i nesklad“ u onu „prasliku“, prema analizama Vilhelma Šmunta, u daljem razvoju tzv. kapitalističke demokratije, donela je podela rada, koja se krajem devetnaestog veka probila kao dominantno načelo proizvodnje u ekonomijama toga tipa. Raščlanjavanje te podele rada, u moderno doba, na proizvodnju i potrošnju nije bilo ništa drugo nego „neka vrsta deobe ćelija“.

Johanes Štitgen, od 1971. godine asistent Jozefa Bojsa, u čijoj je klasi, na Diseldorfskoj akademiji, i završio studije, u svome izlaganju, na „Ahberškim susretima“ na temu „Od haosa ka formi“, aprila meseca 2000. godine, i u razgovoru sa filmskim rediteljom Kristofom Šlingensifom, koje je (izlaganje i razgovor) pretočio u kasnije objavljenu knjigu pod naslovom Zum Kapital, dalje razvija bojsovske pouke, objašnjavajući da „se Bojs stalno bavio pitanjem proizvodnje“. Uvodeći jednačinu, po kojoj kapital pre svega jeste umetnost, a ne novac, Jozef Bojs je umetnost stavio pred zadatak da se, „ne ostajući više na prvom koraku“, suoči sa pitanjem „današnjih ekonomskih sistema“. A to znači: nije više presudno pravo na potrošnju, važnije je, sada, pravo na proizvodnju, u kojoj prvi kapital predstavljaju čovekove stvaralačke sposobnosti. Angažovanjem kreativnosti, kako to sada dalje razvija Johanes Štitgen, preduzetništvo, koje se razume kao korporacijska konkurencija koja je za sebe prisvojila načelo podele rada, zapravo poseže za duhom i prirodom. „U izvornom stanju“, kaže Johanes Štitgen, „ova dva pojma, duh i materija, nisu bila odvojena“. Posledica ovog posezanja, ove „pometnje i nesklada“, jeste ta da proizvodi kao posledica podele rada jesu potrebni ne onima koji proizvode, gradeći se da je u tu proizvodnju uložen njihov novac kao početni kapital, već onima koji nemaju pravo na proizvodnju, tj. potrošačima. Tako, na primer, vlasnik fabrike čokolade godišnje pojede manje čokolade proizvedene u njegovim pogonima nego bilo koji od potrošača tog „njegovog“ proizvoda. Ona dva područja, pak, područje duha i područje materije, kako to sada objašnjava Johanes Štitgen, nisu odvojena na seoskim imanjima, na kojima „ono što sam ja proizveo jeste u isto vreme ono što ću ja i potrošiti, čime je sačuvana slika celine, utoliko što, strogo uzevši, nema nikakve razlike između proizvodnje i potrošnje.“ Pojam kapitalističke podele rada, tako sledi dalje izvođenje, stoji u neposrednoj suprotnosti sa pojmom umetnosti, u čijem duhu apsolutne slobode nije mogućno odvajanje na proizvodnju i potrošnju, jer reći, na primer, da je Vinsent van Gog svoje slike slikao za druge, jeste „mlaćenje prazne slame“, ali je jednako „prazna koještarija“ reći da ih je slikao za sebe. „Slike su htele da budu naslikane“, zaključuje Johanes Štitgen, „a taj čovek je na to odgovorio, i ništa drugo.“  U svetu proizvodnje i potrošnje, tu istinu niko ne može da razume. Ta je istina, međutim, logos zajednice, postavljene u temelj one tri izvorne „figuracije“, i u logos prirode, u kojoj je bezmalo besmisleno praviti razliku između proizvodnje i potrošnje. „Na primer“, tako pita Johanes Štitgen, „krava koja pase travu, da li je ona proizvođač ili potrošač?“, da bi na rediteljevo zapažanje, da ova, onda, nije ni jedno ni drugo, baš kao što to nije ni umetnost, dodao: „Da, umetnost je jedna krava.“

U drugom od pet predavanja, održanih tokom letnjeg semestra 1988. godine, na frankfurtskom Univerzitetu „J. V. Gete“, svoje slušaoce, u temu „poetike počinjanja“, Peter Sloterdajk uvodi uz pomoć pripovesti Horhea Luisa Borhesa o pripovedaču koji, prelistavajući po proizvoljno okrenutim stranicama, otvara na prodaju ponuđenu knjigu. U novom prelistavanju, pripovedač ne uspeva da pronađe ni jednu od stranica koje je bio okrenuo u prvom prelistavanju. Uporni prodavac pripovedaču, čiji se svi pokušaji ponovnog pronalaženja već jednom otvorenih stranica uvek iznova nasukuju, objasni, da je prethodni vlasnik tu knjigu bio nazvao „Peščana knjiga“, jer ni ona, kao ni pesak, nema ni početka ni kraja. Ono predavanje Petera Sloterdajka, zapravo, postavlja pitanje mogućnosti teze Vilhelma Diltaja, „da bi se iz autobiografike morale dobiti sve kategorije koje su preko potrebne za razumevanje predmeta povesnog sveta“. U tom postavljanju pitanja, ona „Borhesova knjiga“ pomaže „da saznamo da su počinjanje i početi od početka dve veoma različite stvari“. Jer se ni za čoveka kao duhovno biće, „kao konačno biće koje govori.... početak bića i početak govora ni pod kojim uslovima ne poklapaju“. Nijedno počinjanje pripovedanja o sebi ne zasniva vlastito počinjanje od početka. Ako je to tako, onda početak umetnosti Radovana Kragulja leži jednako i pre jednog njegovog ranijeg počinjanja pripovedanja, koje je, u razgovoru sa autorom ovoga teksta, počeo sećanjem koje kazuje o ratnim godinama, u kojima je kao dete ono što „krava ni proizvodi, ni troši“, srkao na slamku, provučenu između oblica bosanskog mlekara. Padao nastanak prvih crteža u sveskama, koje čine osnovni sloj ove izložbe, u ovu ili onu godinu, svejedno: oni govore o sebi „jer su hteli da budu napravljeni“, ali i govore da Radovan Kragulj na to htenje odgovara decenijama, gotovo iz dana u dan, može biti, od početka svoga bića, a svakako od početka počinjanja pripovedanja. To što se kao stvárski sadržaj njegovog uvek-iznova-počinjanja kao dominantan pojavljuje upravo „ona koja jeste umetnost“ govori o novom povezivanju umetnosti i prirode, duha i materije, o vraćanju na onu „prasliku“, čiji je nagovor daleko iznad neke ekologije u njenom prvom, ograničenom smislu. "


Portfolio Kulturni centar Beograda

Datum objavljivanja: 31.12.2008.