Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Antanasije Punoševac: Da li si ti ljudsko biće?

Izložba Antanasija Punoševca u galeriji KvArt BW - Da li si ti ljudsko biće? Utorak 12. septembra sa početkom u 19 časova

 


 


Da li si ti ljudsko biće?

 “Are you human?”


U sceni filma “Duh u oklopu”, žena android u pokušaju da nađe pravo ljudsko biće, na ulici priilazi devojci i pita je:”Da li si ti ljudsko biće”? Pita je da bi bila sigurna da je pronašla to što traži, jer kao da nema razlike između androida i ljudi.)

Telo bez duha nije čovek, već  tvorevina robotske strukture izvitoperene stvarnosti. Pitanje je koliko se to telo svedenosti  i izopštenog sadržaja može izboriti da vrati svoju kompaktnost, svoju celinu.  Amputirani deo tela je invaliditet fizičkog, amputirana humanoidnost je invaliditet koji se poigrava civilizacijskom vitalnošću. Pod pretpostavkom da su stanovnici ovih slika ljudska bića,  Antanasije hvata možda poslednji  trenutak njihove borbe da zadrže svoju ljudskost. Negde  izmedju ljudskog i sintetičkog, u vremenu posle humanog, anticipiraju nove oblike i stanja. Oni su sve vreme izmedju ljušture, sintetičkog tela i mitskog praoblika, ljudskog. Jedinstveni pokušaji održavanja uobičajenog oblika, a oblik bi trebao biti sadejstvo i simbioza, duha i tela. (Sintetičko kao metafora veštačkog, a ne doslovno vrste materijala).

Šta čeka to buduće telo? Da li će kao rezultat otuđenja, materijalizma, demistifikacije,  vreme bez mistike i magije, uspeti da funkcionalno razdvoji duh i telo? Moguće da je to upravo trenutak kada će SF kinematografija koju mi poznajemo  postati  realizam, realnost, sadašnjost.

Umetnikova pa i opšte prirodna je vera sadašnjeg čoveka da je to nemoguće. On uspeva da svojom likovnom virtuoznošću opiše pa i izgradi sliku tog novog čoveka, pun optimizma da je moguće sačuvati svu veličanstvenost i ranjivost jednog bića, neovisno od ljudskih i tehnoloških tendencija.

Pre svega je to figuracija stamenog, skulputuralnog stava, sa osetnom energijom kora i kurosa, koja čuva to inicijalno “lepo” telo, univerzalnog i antičkog sastava. Fizički vitalni, iako u ovoj seriji radova više nije primaran potencijal fizičkog tela i materije, prenaglašenost sada leži u zadržavanju i ispoljavanju duha.

Sjajne niti nižu dane

Sjajne niti idu same

Mislima se krećem brže

Pitam se dal stvarno je

Šraf u kičmi tiho puca

Hoću da se raspadnem

Pod belim svetlom sve je bledo

Nikog ne prepoznajem

Ko je ko i ko je kome?

Šta ću ja u svemu tome?

( Pesma Sjajne niti, Goribor)



Sjajne niti, fluoroscentnih tonova koristi Antanasije, da linijski islika tu putenost novog tela. Tela, koje mora pohraniti i zadržati svu onu najfiniju nematerijalnost koja je iznedrila poeziju, filozofiju, aritmetiku, teatar, film, još jednu priču. Sve te osnovne boje fluo efekta, reklamnog sjajnog karaktera su futurističke i najpogodnije da opišu stanje tog budućeg duha. Likovno umetnik hoda po ivici da zadrži praistorijsko, organsko, a da uvede novo, neminovno, da izbalansira tananost i preki inat. Tekstura kože je puna kapilarnih protoka, koji vibriraju živost i opstanak tela, ali njihova meka iznijansiranost pokazuje nežnost, osećajnost. Zatim, uvodi rastočene pozadine, boje flamingosa i jestivosti, novog raja. To nije pink to je roze, zagasito, a jedro. Atmosfera  puna svetlosti, poziva i uvlači. Obećava totalitet jednog raja na zemlji. A onda u takvoj scenografiji je omraženi lik jednog filma, kome umetnik menja oči i pogled, oplemenjuje ga, da nas ubedi u bitnost i opstanak empatije. Empatija mora ostati pojam koji se želi i konzumira da bi svet bio delimično ružičast i bez naočara.

Slike su fluidne, svetlosne, tople. Natopljene, razlivaju optimizam zelenog, slikane u tačkama, u pikselima rasipaju vibrantnost i mekoću. Ne plašimo se da ih gledamo, da im prisustvujemo. Da ih želimo.

Potencijalnost novog vremena govori o ukidanju momenta, o tom megalomanskom apetitu koji jede važnost sadašnjeg trenutka i pretvara ga u razvučenost trajanja neprekidnog i neupitnog. Vremena u kome nema ni ličnih ni kolektivnih pobuna, društvo „mrtvog mora“ bez društvenih talasa, emotivnih previranja, kritički osvešćenih pojedinaca koji menjaju svet. Svet ne želi da se menja, ukinute su potrebe i zadovoljstva, nema emocije i empatiju.  A da li amebe mogu opstati u mrtvom moru?

Slika “U vrlom novom svetu” referiše na “uzgajanje” beba u epruvetama, gde se porodično jezgro apstrahuje.  Sve je već davno nagovešteno u knjizi “Vrli novi svet”, a sad se umetnik pita u svojim radovima, o izvesnim  mogućnostima realizacije ovih nekada percipiranih fantazija.

Ukoliko je suština života da se put od želje do ostvarenja skrati, da se ne želi ono što se ne može imati, da se održava nepromenjeno stanje, da se udobnost i higijena proglase najvećim dostignućima civilizacije, a kao cena za to žrtvuju sloboda i potencijali pojedinca – onda je Vrli Novi Svet vrhunac društvene organizacije.(Oldos Haksli – Vrli novi svet, automatizacija, seksualnost, Pulse magazin, Jadranka Milenković)

Mira Vujović Istoričar umetnosti


 


Antanasije Punoševac (Aleksandrovac, 1992), završio je osnovne i master studije kao student generacije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2015. godine  u klasi red.prof. Gordana Nikolića, odsek slikarstvo. Doktorirao na istom fakultetu 2021. godine pod mentorstvom red.prof. Radomira Kneževića. Član je ULUS-a od 2018. godine. Priredio deset samostalnih i učestvovao na većem broju grupnih izložbi. Dobitnik je više nagrada iz oblasti crteža. Živi i radi u Beogradu.


 

Datum objavljivanja: 11.09.2023.