Umetnik

Prati umetnika

Pretraga

Alegorije i slikarstvo, Živka Grozdanića

U utorak, 10. februara u 19. sati u Galeriji savremene umetnosti Smederevo otvara se samostalna izložba autora Živka Grozdanića - Gere, pod nazivom "Alegorije i slikarstvo". Radovi se mogu pogledati do 3. marta.

 


Izložba naslovljena kao ALEGORIJE I SLIKARSTVO, osim 7 diptiha gigantskog formata (4 x 3 metra) ovoga puta imaće u svom sastavu i dva rada u prostoru, dve instalacije koje su u bliskoj vezi sa ovom vrstom slikarstva, kao i seriju crteža koja ih na izvestan način povezuje. Radovi su nastali tokom 2003 godine ai kasnije, kao potreba da se umreže različite aktivnosti ovog autora, pre svega aktivnosti u mediju inastalacije i izgradnje objekata, slikarstva a zatim i onih ezoterijskih naslaga koje su prisutne u memoriji svakog umetnika. Razvijajući priču a alegorijskom karakteru slikarstsva, o nužnom kontekstualizovanju svojih umetničkih postupaka, Grozdanić povezuje život, naraciju o sećanjima na život u mladosti, i svet umetnosti - beskrajno bogatstvo postupaka, procedura i značenja koji proizilaze iz umetnikog delovanja.


O dimenzijama svojih radova Grozdanić kaže:


«... Veličina radova iskazana u kilogramima i metrima za mene je veoma bitna, pre svega zato što oni nastaju u specifičnom društveno-političkom kontekstu (Srbija, Vršac) u kom su svi oblici društvenosti konstantno minimalizovani ili se pojavljuju u spektakularnim verzijama (na primer hiperinflacija, rat, bombardovanje...). Svaki moj rad morao je biti velik jer se njegovo čitanje odvijalo sa distance, sa velike udaljenosti od scene gde se umetnički radovi istoriziraju. Njihova veličina je specifičan gest kojim je izraženo psihološko stanje umetnika koji živi i radi van centra. Preplitanje političkih događaja u srbijanskom društvu odredilo je veličinu i karakter mojih radova. Dakle, pred takvom istorijom morao sam se postaviti kao političar/zanatlija/kritičar/galerista koji je novoj istoriji nudio određeni broj događaja koji su uvek bili monumentalni u materijalu i ideji.«   

(Živko Grozdanić )

Živko Grozdnaić je aktivan na umetničkoj sceni od početka osamdesetih. Iz tog perioda potrebno je izdvojiti njegovo učešće na Bijenalu mladih u Rijeci gde je perfromansom »100 satii slikanja« izveo jedan od najdramatičnijih egzisztencijalističkih akcija. Na sledećem Bijenalu mladih Grozdanić je prvi put predstavio slike iz ciklusqa KIFER-KNIFER.

Nakon raspada zemlje Grozdanić se vraća u Vršac gde osniva Bijenale mladih, međunarodnog karaktera, koji će svojim značajem obeležiti devedesete. 2005 godine postaje direktor Muzeja Savremene likovne umetnosti Vojvodine i tokom svog mandata uspeva da obezbedi dobijanje placa za izgradnju novog muzeja savremene umetnosti kao i da sprovede međunarodni konkurs za ideno rešenje novog muzeja.

U svoju umetničku biografiju upisuje svoja nedavna izlaganja u Budimpešti, Banja Luci, Ljubljani, Beogradu, Njujorku i Visbadenu.


 


Suzana Vuksanović

umetničko delovanje  

Pojavivši se »niotkuda« , slike su na Grozdanićevoj samostalnoj izložbi Alegorije o teoriji u vršačkoj Konkordiji s proleća 2003. godine doslovno predstavljale prateći mobilijar primarne 'redovne' produkcije analitičkih skulptura-objekata-instalacija. Na autorskoj izložbi Ješe Denegrija Slikarstvo u vršačkoj Konkordiji, u jesen iste godine, slike se (delimično) osamostaljuju, da bi sada na novosadskoj izložbi stekle svoju punu autonomiju. Ipak, Grozdanića ne interesuje odbrana granica i svojstava slikarstva kao medija i u tom smislu autonomije slike, već je, u najvećem delu, zaokupljen korišćenjem tog polja kao svojevrsne platforme za proširenje svog umetničkog rada i delovanja. Pristupanje slikarskoj produkciji, stoga, za svrhu ima istraživanje adaptibilnosti slike/slikarstva na nove uslove proizvodnje, izdvajanja i prezentacije.

Grozdanić nije slikar, već umetnik koji se u ostvarivanju svojih koncepcija, vizija i ciljeva služi (i) slikarstvom.

Grozdanić ne slika, on proizvodi slike bez kraja.

Istovremeno, operativni (praktični) momenat i simbolički (alegorijski) momenat Grozdanićevog slikarstva potpada i dalje pod dosadašnju metodologiju recikliranja, prepravljanja i popravljanja, konstrukcijskih i dekonstrukcijskih procesa, bez unapred strogo utvrđenih načina izrade i/ili izlaganja i s oznakom »eksperimentalno, nesavršeno i nezavršeno«.

Za postupak i proces ponavljanja, reprodukcije, ali ne i reprezentacije pojedinih delova i celina

objekata i skulptura realizovanih prethodnih godina, koristi se medij slikarstva radi analize objekta slike ili slike objekta kao činjenice i na ovaj način nametnutog modela realnosti.

Autentični i autohtoni konceptualni ekspresionizam Živka Grozdanića otkrio je i koristio alegoriju  kao važan i moćan komunikacijski otvor. Značenje alegorije i ovde predstavlja minimalni uslov za tumačenje i predstavljanje: a) sebe samom sebi i svog odnošenja prema ukupnom svetu i b) sebe drugima i svog obraćanja svetu u konkretnom okruženju i jedinstvenom kontekstu (kao demontiranje provincije i nove montaže sveta).

Konceptualne propozicije (ideja, kontekst) najnovijeg Gerinog umetničkog rada nešto su nepristupačnije - nalaze se u onom sloju, nivou, ravni, koji je (ne)vidljiv i (ne)opipljiv, dok je »ekspresionistička« forma određena upotrebljenim materijalom, tehnikom, dimenzijama i koloritom (“veličina determiniše objekat, ‘količina’ determiniše umetnost” ).

Očigledna vizuelno-taktilna promena i dalje je u funkciji fizikalno i retorički provokativne instalacije. Monumentalne i doslovno teške Grozdanićeve slike (cca 70 kg svaka) prekrivaju, zaposedaju i sa lakoćom preuzimaju izlagački prostor Muzeja savremene (likovne) umetnosti u Novom Sadu, koji je još uvek bez prepoznatljivog komunikativnog i bez definisanog javnog i medijskog profila i strukture. Takav nepripremljen prostor nemoćan je pred navalom energije i sugestivnom snagom »događaja koji su uvek bili monumentalni u materijalu i ideji« (Ž.G.). Postupak prisvajanja, korišćenja i prenamene takvog prostora, čija je problematična i problematizujuća (pred)istorija umetniku već odranije poznata, ostaviće za sobom još neko vreme vidljiv beleg/trag netom ostvarene i prividno završene umetničke aktivnosti i delovanja. S druge strane, tek nakon prepuštanja javnosti (svog) izložbenog/izlagačkog ’zabrana’ – umetnika sustižu ciljevi koje nije postavljao, »razumevanje« koje nije tražio... Obrnuto, dešava se nešto slično: Kako nema nezavisnog, nepristrasnog, nedužnog posmatrača (S.Žižek) isto tako ne postoji nedužni umetnik i s tim u vezi nevina umetnost. Umetnikova samosvest i ekstenzija njegovog višestrukog delovanja i aktivnosti, prisustva i uticaja na javnoj, kulturno-umetničkoj sceni ima svoju cenu. A tek poneko tu cenu plati.


kulturni aktivizam

Iako do sada nije u potpunosti bio politički subjekt, Grozdanićev angažman nije dozvoljavao ni mogućnost da bude pretvoren u politički objekt. Kulturni aktivizam Gere Grozdanića, pre svega je kritički i u osnovi predstavlja važnu i odlučujuću vezu između kulture, politike i društvenosti. Uslovljen kontekstom, a da bi svojim inicijativama, nastojanjima i ambicijama osigurao preživljavanje u neprestano nesigurnoj, promenljivoj i nestabilnoj političkoj i ekonomskoj stvarnosti - njegov aktivizam upošljava različite materijale i metodologije za delovanje, koji se pri tom od prilike do prilike menjaju u odnosu na socijalne i  kulturne uslove.

U isto vreme Grozdanić angažuje i razvija moguće funkcije i definicije umetnosti.  I to ne samo i isključivo one umetnosti koju sam proizvodi i plasira u javnosti i svetu umetnosti posredstvom medija izložbi, drugih umetničkih manifestacija i projekata, kao i oglašavanjem u formi intervjua, karikatura, tekstualnih priloga/statementa publikovanih u katalozima, časopisima, dnevnoj štampi... Gerin art terorizam  je konstruktivan, za razliku od izvornog i doslovnog značenja pojmova terora i terorizma. Njegovo suprotstavljanje totalitarnom ideološkom modelu tokom devedesetih i nazovi kritičkom modelu u prvim godinama ovog veka, manifestovalo se i konkretno ostvarivalo kroz niz umetničkih i kulturnih projekata-poduhvata.

Grozdanićeva strategija se može razumeti i ovako: Da bismo pronašli (naizgled) jednostavna rešenja – stvari/situacije često treba dodatno komplikovati i zaoštravati, a ne po svaku cenu pokušavati uspostavljanje ravnoteže ili nalaženje kompromisa. Ravnoteže ionako nema ili se retko postiže. Da bi uopšte bilo spoljašnjih ili unutrašnjih pomeranja/pomaka, ne treba ići na fina podešavanja i diskretne promene kako bi celina prividno ostala celovita. Kako bi se suzio prostor za raskorak između onog što mislimo da treba da uradimo i onog što zaista (u)radimo - balansa, zapravo, ne treba da bude, jer bi on jedino vodio ka nečemu što se nalazi između preterivanja i atrofije, između revolucionarnog i reformističkog... A šta je onda to?

Paradoks ovakve prakse se u krajnjim ishodima pronalazi u svojevrsnoj dvostranosti/dvosmislenosti iskazanoj kroz, s jedne strane, emancipaciju društvene funkcije umetnosti i afirmacije umetničkog čina kao društvenog, i, s druge,  uznemiravanja društvenog polja kroz konstantno propitivanje njegovih zahteva, vrednosti i uopšte kontrolu manifestacija društvene moći.

Grozdanićev životni i radni projekat zbog toga i jeste sazdan od kontradikcija i to je jedna od njegovih ključnih karakteristika ... jer umetnost kao i život opstaje na (ne)objašnjivim protivurečnostima, raznolikosti perspektiva i tema, promenama vizura, modela ponašanja i prilagođavanja, (ne)prihvatanja i (ne)učestvovanja. A izložba, kao pojedinačna lična izjava umetnika i kustosa, sadrži jedno zajedničko pitanje: Za koga je i s kojim ciljem je priređena?


 

Datum objavljivanja: 10.02.2009.