Pretraga

Marija Jevtić rođena je 1971. godine u Valjevu. Na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu diplomira 1994. godine, na odseku scenograafije. Iste godine počinje da radi u pozorištu Atelje 212. kao grafički dizajner. Kao scenograf i kostimograf realizovala je više desetina projekata. Od 1999. godine bavi se grafičikim dizajnom i ilustracijom. Autor je i ilustrator više knjiga za decu. Tokom 2013. godine izlaže na međunarodnoj izložbi „Umetnost dodira“ u Sarajevu (BIH) i na Majskom salonu u Beogradu. Učesnik je „Zlatnog pera“ 2014. i 2019. godine. Bila je predstavnik Srbije na bijenalu ilustracije u Bratislavi 2013. i 2019. godine. Dobitnica je Nagrade Sterijinog pozorja za grafički dizajn 2012, Nagrade za ilustraciju na Novosadskom sajmu knjiga 2015, i Nagrade godišnje izložbe slikarko grafičke sekcije ULUPUDS-a 2017. godine.  Do sada je izlagala na šest samostalne i više kolektivnih izložbi.







SNOHVATICE MARIJE JEVTIĆ



Tim sam imenom nazvao ove pesme koje su samo prošle kroz moju dušu iz rane i najranije mladosti svoje, te ih sada kao u snu hvatam.

J. J. Zmaj



Izložba „Snohvatice“ Marije Jevtić obuhvata radove iz tri knjige: „Mačka zvana Miš“, „Oblak za sanak lak“ (u pripremi), „Portreti“ (u nastajanju), zatim male akvarele, objedinjene na velikom formatu – ilustracije Desankinih i Puškinovih stihova namenjene za čitanku.



U zavisnosti od toga da li ilustruju kratke savremene ruske bajke, lakonoćnu priču za rasterivanje straha od mraka, školske čitanke, autorka koristi tri tehnike: olovka, kombinovana tehnika olovka/akvarel, potpuno nov pristup olovka/digitalno slikanje. Oslanjajući se na crtež kao osnovu likovnog dela, olovka za njen rad predstavlja konstantu, bazičnu vezu između različitih rukopisa. A olovka, zna se, piše srcem. O snovima.









Svoje snohvatice Zmaj je beležio „noću, često u mraku“ u poznim godinama prizivajući pesme koje su samo prošle kroz njegovu dušu u najranijoj mladosti „te ih sada samo i u snu hvatam“. I proučavaoci snova vele da se oni posle adolescencije znatno ne menjaju. Ko je u mladalaštvu snio „balončiće blago osoljenog vazduha“ njegovim će unutarnjim bićem trajno brujati „otkucaji srca nacrtanog kredom“. Otuda su fantastični, blago ekstravagantni svetovi Marije Jevtić uvek ujednačenog kolorita – tamna potka finog jesenjeg šarenila. NJene snolike tvorevine izranjaju iz meditativnog stanja, uhvaćene rukom koja vešto barata pletisankom, i obitavaju trajno na prekretnici između dva ravnopravna stanja duha. Među javom i med snom.



U tom prostor-vremenu dečji likovi zagledani u svet u koji neminovno stupaju, u raskoraku su, na klackalici između, sad im je to jasno, odlepršalog detinjstva, i zaprepašćujuće odraslosti. Spremni na borbu poput mitskih ratnika prerušavaju navlačeći maske životinja. Kao u dečjim crtežima i pesmama, basnama i bajkama, životinje igraju važnu rolu u dečjim snovima. Odabir nije slučajan, naprotiv kroz njihove likove izražavaju svoje karaktere pa je navlačenje maske zapravo – otkrivanje sebe. Onog najintimnijeg dela iz kojeg se rađa umetnost.



Neka lepota spase svet.