Izložba

Prikaz izabranih dela

Lokacija

Kosančićev venac 19

Opis

Video filmovi Tatjane Milutinović Vondraček zabeležili su najpre treperavu igru površine vode i gracioznu mimiku lica. Dve udaljene predstave, jedna, nestalnog sveta prirode – vode, druga, neponovoljivog civilizacijskog koda – ljudskog lica, jezik video umetnosti tretira iz iskustva jedinstvene skulptorske organizacije površine i igre formalnih elemenata. Nekoliko paralelnih projekcija ovih zapisa na zidovima galerije kreiraće u nastavku novi plasticitet igre svetla i senke koji oživljava imaginarne dijaloge vode i ljudskog lica.
Sa prvim kadrovima video rada Sva tvoja lica pratimo odmotavanje predstave vode primarno definisane iz fona kontinuiranog zvuka vodenih kretnji i šuma talasa. Kroz istoriju umetnosti predstava površine vode ukazivala bi na jedan od čestih predmeta meditacije i inkarnirala romantičarska razmišljanja o nestabilnosti stvari ovog sveta. Voda se u radu umetnice, međutim, pojavljuje i kao metafora za rudimentarnu skulptorsku materiju i neutralni subjekat za sebe. Ona je taj žitki, viskozni gradivni element koji uspešno učestvuje u sporom, neumoljivom oblikovanju najoporijih materijala, podatni, delikatni i jednovremeno moćni oblikovni agens celokupne zemaljske materije. U ovom specifičnom video narativu, njena koagulišuća ili rastvarajuća igra sa zemljom odvija se u alternaciji sa izrastajućim i ponirućim konfiguracijama različitih fizionomija ljudskog lica iz zemaljskog tla.
Voda je opipljivi gradivni element, pulsirajući element života, ali i virtuelni konstituent glasa u nastanku. Muzički intervali Delibove sopranske arije Duet cveća (Lakme), koji prate prve tonske intervale prirodnog toka, predstavljaju sofisticirane modulacije glasa vode i njegove apstraktne onomatopeje isprepletene sa ovim pulsirajućim buđenjem lica, objavom reči i živim prisustvom. Poetska inicijacija vode nagoveštena epifanijom lica u radu Vondračekove, praćena je svojevrsnom etičkom inicijacijom lica kroz pitanje posmatračevog prepoznavanja i prihvatanja permanentne otvorenosti prema Drugom. Pitanje blisko filozofskim razmatranjima Emanuela Levinasa koja u objavi lica, posmatračevom suočavanju licem u lice i živoj reči sa drugim, vidi zasnivanje etike i osnov principa privilegovanog nenasilja: „nenasilje koje ne povređuje moju slobodu, naprotiv, poziva je na odgovornost i zasniva je“.

Kao antitezu ovoj beskrajnoj objavi i prihvatu lica, Vondračekava ponovo pretpostavlja metaforu vode, ali ovog puta kao vektor rušilačkog kaprica i inercije, prirodu lišenu nekog pokretačkog ili etičkog principa čiji bi čovek bio centar ili mikrokosmos. Onu prirodu koja „pred sobom stihijski ruši sve, postojano spira i ogoljuje lica svojih žrtava...“, ili onu koja „...pomućuje i rasipa dragocene tečnosti: krv, mleko, žuč, mokraću, spermu, gnoj, pljuvačku... suze.“ Onomatopeje vode oživljene su sada isprekidanim intervalima tonskih zapisa iz televizijskih dnevnika koji objavljuju kratka saopštenja o terorističkim napadima, đavoljim radionicama, zakopanim živim ljudima ili govore o smrti i razaranju. Voditeljski glasovi u pozadini – inkarnacija nevidljivih lica bezazlenih čavrljajućih tv glava, su svojevrsni tonski agens zla i razaranja, koji se smenjuje sa meditativnim i sublimnim partiturama Delibove opere. Identični predlošci slika, nepromenjene predstave lica u stalnom rastu, previranju i prethodno skladnom sazvučju se, pod živom sugestijom ove druge, nevidljive ekranske kakofonije, pred nama pretvaraju u slike anorganske metastaze vode i njenog poniranja u tlo, materijalno apsorbovane senke ljudskih utvara i imaginarne forenzičke tlocrte.
Kao prilikom tanane egzekucije, umetnica poštuje prirodu materijala i njena tehničko-tehnološka svojstva, igrajući se ovde metaforama vode kao tog biranog, dvoznačnog i opasnog materijala koji upisuje i opisuje teme života i smrti. Vondračekova je njen pažljivi posmatrač i egzekutor, stvaralac koji se ne prepušta njenim ćudima, ali ignoriše ili ne odgovara na izazov njene rušilačke inercije. Sva tvoja lica otkrivaju dilemu i nemoć koji leže u osnovi svakog graditeljskog ili skulptorskog opusa (etičkog odnosa ?), kada, kao u alhemičarskim procesima, nastojimo da rudimentarne materije transponujemo u beskrajne i sublimne umetničke forme. Dinamika i etika svakog kreativnog čina, u krajnjoj liniji, svoje izazove i pronalaze u meri otpora prema svojstvima odabranog materijala i pokušaju da se on transcendira; u ovom konkretnom slučaju neprobojne materije istorijskog vremena transcendirane igrom vode sa ljudskim licem.

Jelena Krivokapić

Pretraga

Izdvajamo

Kako do paketa?

• Registracija
• Kupovina paketa
• Pravila i uslovi korišćenja

Sredidom

Nameštaj je važan faktor kod uređenja naših domova, ali nije i jedini. Vašem domu je potrebna individualna nota, a nju ne čini samo nameštaj.

Posetite nas i pronađite pored nameštaja i ideje za jednostavno i efikasno uređenje doma.

Imate konkretno pitanje? Pitajte našeg arhitektu! Dobićete konkretan odgovor za Vaš problem. Kliknite ovde

Nameštaj za Vaš dom - sredidom.com