Izložba
Prikaz izabranih dela
Prikaz svih dela
Lokacija
Tadeuša Košćuška 28
Opis
Ljiljana Jarić, rođena je 1958. godine u Splitu. Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu završila je 1985. godine u klasi prof. Milice Stevanović i Radenka Miševića. Studijski je boravila u Cite des Arts u Parizu, 2005. godine. Član je ULUS - a od 1985. godine. Trenutno živi i radi u Solunu (Grčka).
Imala je jedanaest samostalnih izložbi u Beogradu, Moskvi i Solunu, a učestvovala je na dvadesetdve grupne izložbe u zemlji i inostranstvu.
Skrovišta – ostave - ostrva
„…ima dana kada se na mom posedu nađe sto hiljada olovaka, ali šta čovek da radi sa sto hiljada olovaka na jednoj poljani? To baš nije najzgodnije mesto za njih, sem, ako ne stvorim i sto hiljada crtača.“
Anri Mišo
Ili: može li jedan crtač da uposli sto hiljada olovaka? Izgleda da može. I još: iglu i konac, providnu foliju, pirinčani papir, akrilne tuševe, uljane pastele… Ako tome dodamo geografski atlas, na primer, i otiske tragova koji se preklapaju zbog višeslojnosti, dobićemo osećaj od kakvog su to tananog materijala sačinjeni najnoviji „reljefi“ Ljiljane Jarić Šebek. Reljefi, zato što „izlaze iz dvodimenzionalnosti“, kako to sâma umetnica kaže. Njihovi mali formati (13cm-14cm) već i sami upućuju na nužnost da budu puni neočekivanih sadržaja, koji će isplivati iz beline zida, iz njegove vertikalnosti, i pomešati se, u galerijskom prostoru, sa posmatračima.
A ta interakcija je nešto što savremena umetnost, hteli to, ili ne hteli, podrazumeva. Slika mora da deluje – to je postao imperativ. I slika, ili crtež, današnjice to i čini, neki put i vrlo agresivno, donekle brutalno, od Sutina, preko Bejkona, pa naovamo. Ali gde onda pronaći, toliko godina kasnije, mesto za ove intimne studije? Gde one to spadaju? Poetika osame? Čovek kao ostrvo? Nanosi prošlog? Boje detinjstva? Paravani? Jer crteži Ljiljane Jarić Šebek povremeno i vise u prostoru. Sa idejom da njihov drhtaj treba da proizvede naš, možda.
Ovi se radovi gotovo mogu čitati kao neki dobar neo-postmoderni književni tekst. Kao kratke priče koje čine roman. Ili kao poema sa podnaslovima. I naravno, kao partitura, za koju svi znamo kako može da se „oboji“. Samo jednim individualnim uplivom!
Šta mi, dakle, prepoznajemo na crtežima Ljiljane Jarić Šebek? Poljanu koju je preinačilo sto hiljada olovaka? Umorni od svih iznenađenja koja nam je, do sada, već priredila umetnost, od njene sceničnosti, od njene drame, i njenog preobilja, moramo da se zapitamo da li male ispovesti, poput ove, mogu da budu zaklon, trenutak predaha, pre nego što nas opet ne zapljusne neverovatna političnost savremenog likovnog diskursa. Koja nam je, neminovno, ipak dosadila.
Ljiljana Jarić Šebek crta, koristi gotovo oskudna sredstva, sâma, višeslojnošću, preklapa, umnožava nešto što kao da je sačinjeno od iste tvari kao san – ne razumemo detalje, ali bismo mogli da analiziramo celinu. Doduše uz teškoće.
Istorija umetnosti nam nalaže da predmet proučavanja klasifikujemo, da na njega primenimo metode, da mu nametnemo njemu možda sasvim stranu hronologiju. Da kažemo, na primer: ima tragova uticaja Žorža Matjea, i njegovih ideograma. Ili: ima sličnosti sa crtežima i gvaševima Anrija Mišoa. Ili: umetnica nije prošla neokrznuta pored apstraktnog ekspresionizma. Možda: enformel i Antonio Tapijes. Tašizam. Pa šta? Umetnik baštini ne samo čitavu istoriju umetnosti, nego i čitavu istoriju civilizacije. Današnja se analiza može vršiti i iz antičkog ključa. Može se govoriti o simbolici boja, o njihovom psihološkom impaktu.
I zato su crteži Ljiljane Jarić Šebek njen posed. „Skoro nepostojeći zbog svog siromaštva“, rekao bi Anri Mišo misleći na nešto sasvim drugo: na njegovu potpunu autentičnost. Preciznu kao otisak prsta. Ako ne pamtimo umetnika to znači da on, danas, pravi vrlo loše dosetke, ili, ako ga odmah prepoznajemo, to verovatno znači da decenijama gradi manieru koja računa upravo na to – trenutnu prepoznatljivost. A to nije zanimljivo.
Zanimljivije nam je ovo belo na belom, ili krik jednog jedinog znaka, ovo oko, nastalo nenamerno, dužica i zenica, simbol kružnog Kosmosa, ili arapske cifre i vrlo izražajna nama strana pisma, nedešifrovana slova, transparentna neba i oblaci, daleka mora… Sve što izvire iz podsvesti, ne delujući, ni na trenutak, somnabulno. Postoji poredak, postoji selekcija utisaka, neka vrsta stroge selektivnosti koja, ipak, jeste razumska, jeste „sečena i spajana“, povezana sa tehnikom nastanka radova. „Postoji jasna ideja šta hoću od crteža“, kaže umetnica. „Crteži koji su slojeviti nisu pripremani sa namerom da budu u određenoj kombinaciji“, dodaje ona. To bi značilo da slučajnost ima svoju ulogu. Slučajnost kao orkestracija, kao režiser. Slučajno su, naime, geografske karte izrađene koncem na poluprovidnom materijalu. Povezuju vez, tradicionalno rezervisan za žene, i makaze koje kroje papir, stvarajući sasvim nove forme: Krit nije više Krit, on je obris, usamljeni oblik u moru strukturiranom da ne deluje kao more. Da li je to predstava čoveka današnjice, ili poigravanje značenjima? U svakom slučaju, predmetnost nije proterana iz slike, ona je imanentna, i mi njeno prisustvo osećamo. Još uvek ga osećamo.
Ljiljana Jarić Šebek progovara o slojevima svesti, o „nišama“ u sećanju, o unutarnjem sadržaju jednog ljudskog bića, koje je, ne pukom slučajnošću, još i žena. I to koristi sottovoce. Ko ume da osluškuje, shvatiće. Individualno se čita kao kolektivno. Retko, ali se čita."
Aleksandra Grubor
Pretraga
Izdvajamo
Stalna postavka Arte Galerije
Kako do paketa?
Sredidom
Nameštaj je važan faktor kod uređenja naših domova, ali nije i jedini. Vašem domu je potrebna individualna nota, a nju ne čini samo nameštaj.
Posetite nas i pronađite pored nameštaja i ideje za jednostavno i efikasno uređenje doma.
Imate konkretno pitanje? Pitajte našeg arhitektu! Dobićete konkretan odgovor za Vaš problem. Kliknite ovde
Nameštaj za Vaš dom - sredidom.com