"Najgora vremena su za takozvanu umetnost ona u kojima stvaraoci  ne mogu ničeg novog da se sete."
Vujica Rešin Tucić 1970.

"Nasleđeni oblici građanske kulture doživeli su potpunu negaciju. Pozicija stvaraoca kao komentatora društvenih kretanja i pojedinačne egzistencije ispražnjena je. Stvaraoci postaju neposredni učesnici, proizvođaci, ispisujući lični ili kolektivni esej svog života."
Vujica Rešin Tucić, 1970.

"Priča o Vujici Rešinu Tuciću jedna je od ubedljivijih priča, kad je o istoriji nače umetnosti i književnosti reč, o tome kako se etička, moralna, politička i poetička ubeđenja autora stapaju u jedinstveni kôd umetnika kao sopstvenog dela. Kao umetnik i pesnik, Rešin Tucić stalno se kretao po tankoj granici u međuprostoru izmedju eksperimentalne književnosti, nove poezije i nove umetničke prakse – istovremeno pripadajući i ne pripadajući svim trima podjednako...
U vremenu u kom se Vujica intelektualno formirao, ideja slobode bila je ona vodilja ka kojoj se neprestano težilo – zato je i duhovna pobuna njegove generacije bila pobuna protiv svega što je tu slobodu gušilo, cenzurisalo, ograničavalo: Mene je u umetnost odvela želja da sopstveni zivot promišljam kao sveopšti esej a ne da bih unapredio umetnost."

(Izvodi iz monografskog teksta Nebojše Milenkovića)