U rasponu od preko deset godina, apstraktnim radom proučavanja forme nastale od jednostavnog linearnog elementa, srebrne niti, i spontano stvorene strukture kojom linerano prelazi u dvodimenzionalno i dalje prerasta u prostorno, sasvim jednostavnim ručnim radom i ponavljanjem istovetnog ali uvek različitog elementa, obuhvaćena su pitanja ontološkog svojstva forme i prostora i smisla stvaralačkog procesa uopšte, granice između realnog i nadrealnog, vidljivog i nevidljivog u našem poimanju suštinskog u životu.

Nastali ontološki prostorni modeli pokrenuti su pronicanjem i traganjem za suštinskim, filozofskim pitanjima o smislu života, o smislu stvaralaštva,  o prirodi posvećenosti našeg rada. Posebna tehnika izrade radova započetih opusom Hiperboreja, koja zahteva veliku istrajnost i požrtvovanost a graniči se uzaludnošću, ispituje i prirodu našeg odnosa prema vremenu.

Da li smo smireni pred tajanstvom vremena?  Da li osećamo smisao u tome čemu posvećujemo dato nam vreme? Da li osećamo znake blagodeti vremena koje je utkano u nas još davno pre nas, da li osećamo nagoveštaj budućih vremena u sebi i naše prisustvo u životu, tada, kada nas više neće biti? Da li smo u stanju da se otrgnemo od promašenosti i neispunjenja sadašnjeg trenutka, da se uzvisimo nad nametnutim problemima svakodnevice i savremenog sveta koji upravo nastaju iz nedostatka perspektive svevremenog i da sagledamo punoću smisla u sažimanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koja prerasta naše lične granice?

Čovek /ЧЕЛОВЕК/ - oblik reči iz davnih vremena našeg jezika nagoveštava smisao našeg postojanja u davninama spoznatog - čelo usmereno prema večnosti. Spoznaja značenja te reči podseća nas da ispunjenje onog najvišeg i najsjajnijeg što naše biće nosi u sebi kao priziv, dostižemo tada kada svoje postojanje postavimo u odnos prema
večnom i svevremenom a ne samo savremenom.