deARTIZACIJA
Umetničko Delo = Kosmička Monetarna Vrednost
Vladimir Mojsilović 
e-mail 0mojsije@gmail.com
site: www.atelje2.rs

Savremene umetničke tendencije, počev od modernizma, laiku mogu delovati kao razdoblje bezuslovnih stvaralačkih sloboda, osvojenih na juriš zbacivanjem jarma tradicije i sekularizacijom kulturnog prostora. Paradoksalno, modernizam je pokazao sklonost uspostavljanja vlastite tradicije kroz dogmatski redukcionizam u umetnosti, sakralizujući vlastite principe nalik crkvenim kanonima, normativno iziskujući suprotstavljenost normama. U razdoblju koje se sugestivno i nevešto naziva postmodernizam, modernistički pristup umetničkoj praksi je i dalje dominantan. Od umetnika se zahteva da postane vešt teoretičar, ili bolje rečeno sofist, kako bi zastupao i branio svoje stvaralaštvo pred porotom savremene umetnosti. Čak i onda kada samo delo vlastitim jezikom govori daleko više od spretne logoreične teorijske misli, koja cirkuzantski vešto žonglira sa neuhvatljivim umetničkim pojmovima. Uprkos shvatanju da je slikarstvo fetišistički relikt prošlosti, po mišljenju autora ono je svojim izražajnim sredstvima u potpunosti sposobno da odgovori na sve izazove savremene umetnosti. Povratak slikarstvu ne samo da je logičan,  već deluje kao nužnost. To nije nekakav anahronizam, ne samo da ne označava okretanje autora tradicionalnoj estetici, već povratak na ovaj žigosani medij prkosi tradiciji modernizma.
„DeArtizacija“ potiče od ideje svih socijalnih staleža, međusobno suprotstavljenih „kasti“ o neophodnosti „deratizacije“, temeljne čistke društva, u čijoj zbilji svako gleda svakoga preko nišana kao nepoželjnu štetočinu. Kako je za nas kao stvaraoce značajan upravo socijalni deo koji zahvata umetničku praksu,  otuda nastaje ova igra reči. Ona označava neophodnost “deratizacije” umetnosti, njeno čišćenje od štetočina, uspostavljanje vrednostnih i tržišnih kriterijuma kao utopijske ideje. Ona istovremeno označava i bojazan od vlastite „deARTizacije“ u okvirima institucionalnog main-stream-a. Odlično se slaže sa istrošenim modernističkim pojmovima „dekonstrukcije“ i „dematerijalizacije“ umetnosti. Možda najbolje od svega, izražava našu ekonomsku zbilju u kojoj politička elita vidi umetnike i umetničke radnike kao hrpu glodara koja se međusobno sukobljava oko nekolicine budžetskih kostiju koje im bacaju. Procesom „deARTizacije“ bi se ovima presekao izvor hrane, te društvo očistilo od te pošasti. 
Ali , avaj!
Evropske integracije zahtevaju da se sredstva opredeljuju za kulturu! Kako je naše Integraciono Opredeljenje imperativ, ovaj umišljaj ostaje uzbudljiva maštarija koja razgaljuje naša čula!!! Tako ova ideja ostaje utopijska, bez obzira što postoji jasna namera, želja i volja da se ona sprovede u delo.

Ecce Artifex!

Ova egzibicija će predstavljati hodočašće monetarnoj vrednosti kao i umetnikovoj transformaciji u vizuelnog superheroja, Super Šilju. Ovaj je najzad stekao status Jedi Mastera u klasi prof Qui Gon Jankovića, a prešavši na Tamnu Stranu Sile, i status mladog Madl' Fuckin Sith ARTpprentice. Galaktička Republička Federacija opredeljuje značajna sredstva Kosmičkog budžeta za ovog mladog i perspektivnog autora!

Kada se u galeriji izloži samo jedna slika, a u novijoj praksi beogradskih galerija postoji mala istorija jednoslikarske postavke, onda je jasno da umetnik ima posebne razloge da samo kroz jednu sliku poruči ono što bi inače rasporedio kroz jedan izloženi ciklus. Ili je pak prostor toliko mali da je dovoljan samo za jednu sliku. No, u ovom slučaju galerijski prostor nije problem. Zato ćemo istražiti diskurzivne i  motivacione razloge Vladimira Mojsilovića da izloži samo jednu sliku:  Artifex Magnus sa dupliranim likom Šilje kao supermena u žargonu montipajtonovskog obrtanja stvari ili možda još preciznije u specifičnoj kosmogoniji ALFORDOVACA koja se pojavljuje takva kakva je baš kao da je projektovana za nebo i društveno/političko tlo iznad Jugoslavije/Srbije/Beograda. Ono što je u većini društava konstanta jeste stabilnost monete i fiskalnog sistema kao i ozbiljnost svih elemenata sistema koji ga prati i podržava -  od konstruisanja i arhitekture institucija do dizajna moneta i portretisanih moćnika koji svojim autoritetima održavaju red i poredak. Na nekim državnim papirnim monetama, čiji je uzorak Mojsilović manipulisao, stoji In god we trust. Međutim, čini se ova maksima dosta izlizala jer u savremenim društavima novac je danas pravi gospod bog veći od svih bogova i što se tiče verovanja čini se da svi veruju samo u tog boga.
Ipak, pod alfordovskom kapom sve je drugačije pa su moćnici detronizovane četvororuke groteske izopačene od pohlepe; tradicionalno tupavi Šilja sada je duplex supermen sa razarajućim osmehom koji obećava sve a i podseća na nekog, dok su čuvari trezora, garanti sigurnosti blaga koje čuvaju, proždrljive spodobe zlog izraza i očigledno u bliskom srodstvu sa đavoljom porodicom. Nominalna vrednost monete svakako asocira inflaciju i društvo bezvrednosti pa tu autor sprovodi i autociničnu opasku o statusu svog rada u epohi koja se izvan Srbije naziva epohom kulture.
Gradeći novu sliku društva Mojsilović se istovremeno i sam transformiše u Gufija, multiplicira sa namerom da postane moćna galatička sila koja prkosi svim savremenim nedaćama.
U ovoj tački rasprave o jednoj slici ne može se zaobići ni karakterizacija same srpske umetnosti kao jednog od najvažnijih središta otpora zdravog razuma bezumljima politike i burazerske ekonomije. Jer, koliko god unutrašnja konstrukcija slike izgleda na prvi pogled neozbiljno, stripovski infantilno i nerazumno ona ipak, poput alfordovskih zapleta, nudi poruke koje je čine umetničkim delom, a upravo u toj tački bi trebalo i prepoznati vrednost ispisanu sa šest nula koja garantuje da će kroz civilizaciju jedino umetnost ostati kao trajna i stabilna vrednost.
Slavko Timotijević

Vladimir Mojsilović

Obrazovanje:
2015.    Akademija Umetnosti Novi Sad,  Master likovnih umetnosti
1997 – 2002.    Akademija Umetnosti Novi Sad, katedra za grafiku, Diplomirani grafičar i profesor likovne kulture
1988 – 1992.   Treća beogradska gimnazija, stečeno zvanje – Saradnik u prirodnim naukama

Izložbe i najznačajniji umetnički projekti:
1996.    Srećna Galerija, Galerija SKC, Beograd
1997.    Prva samostalna izložba, Galerija NUBS, Beograd
1999.   „Kuća broj 13“  Multimedijalni projekat grupe umetnika (Jelena Gorički, Sonja Savić,Milena Stojanović, Ivan Pravdić i drugi), napuštena porodična kuća Doroslovačkih, Bečej
1999.    „Sveti Sava srpski shuttle”,  performans sa grupom umetnika
1999.    „Mankind suckz“
Multimedijalni amiga demo, pobednik VEP takmicenja u amiga demo konkurenciji, prikazivan u SKC,Beograd, Jusy festivalu u Malmeu, Švedska
2000.    Više projekata sa internacionalnom grupom umetnika, SKC, Beograd
2001.    Ciklus programa otvorenog Međunarodnog Univerziteta Ars Aevi, Sarajevo
2001.    X Biennial of Young Artists from Europe and the Mediterranean – Sarajevo
2002.    Izložba fotografija ”Zvezdara”, Goethe Institut Beograd
2008.    Radovi u okviru stalne postavke “Galerija 212“, Beograd
2009.    “Einst und Heute im Spiegel der Kunst”
Izložba i radionica, Galerie “ Jüttner“, Wien
2014.    Radovi se nalaze u umetničkoj zbirci “Wiener Städtische“, Beograd  Radovi u okviru prodajne postavke, Galerija "212", Beograd  "Radost Evrope", Galerija "Magacin" Doma omladine Beograda
"Radost Evrope", Šok zadruga ex Art klinika, Novi Sad
2015.   
Galerija savremene umetnosti Smederevo, "Umetnici na uslovnoj slobodi",  kustoski projekat  Slavka Timotijevića,  Vladimir Mojsilović, Jelena Gorički i Zampe di Leone Galerija Doma kulture Studentski grad, "Umetnici na uslovnoj slobodi"  Centar za kulturu Kovin, "Umetnici na uslovnoj slobodi  "Konkordija", Gradski muzej Vršac  "Vega Societea", Timisoara, Romani III Bijenale likovnih i primenjenih umetnosti, Kovin