Kada je u pitanju Bogojevićevo slikarstvo, ono nam se otkriva postupno i postepeno, kroz različite zone bojenih polja, od kojih svaka ima sopstvenu funkciju da kroz grupisanje određenih amorfnih oblika i znakova omogući atmosferu začudnosti i da njihovim rasporedom i kodiranjem delimično ukaže na poreklo složenog likovnog jezika koji u svom radu umetnik razvija. Odbacivanje tradicionalnih principa stvaranja u korist pomicanja umetničkog iskustva ka eksperimentu, jedna je od osnovnih karakteristika umetnosti nove linije. Likovne partiture Dejana Bogojevića pred nama se otvaraju poput znakova koji imaju za cilj predstavljanje izvanznakovnih fenomena, bilo da je njihovo poreklo svesno ili podsvesno. Ovde znakovi ostaju u informacijskom smislu još uvek nedogovoreni, niti je za njihovo čitanje potrebno određeno znanje. Oni su na granici saznatljivog i nesaznatljivog, još uvek neprevodivi i tek naslutljivih obrisa značenja. Operišući različitim nivoima svesnog i podsvesnog, on gradi sopstvene aluzivne znake koje obrađuje kao konkretnu građu. U alternativnim ishodima, oni posmatraču znače ono na šta liče, te njegov značenjski potencijal prepoznajemo bliskim tek kada mu pripišemo osećanje koje u nama izaziva.

Aleksandra Tanić, istoričarka umetnosti