Novi ciklus grafika Radovana Jandrića (1954) isprovociran je nalaženjem dnevnika jednog amaterskog vojvođanskog slikara koji je uz vođenje i zapisivanje događaja i razmišljanja, na stranama docrtavao svoje utiske sa različitom tematikom. Čitajući rukopis Jandrić izdvaja pojedine slikareve zabeleške – duhovite i nadrealne, preuzima crteže, prenosi ih na grafički list i reinterpretira u tehnici linoreza. Kroz evokaciju intimne price ovaj ciklus govori o impresijama sa putovanja, o sudbinama ,,običnih ljudi",socijalnim nepravdama, ali i o statusu umetnika kao usamljenog pojedinca u savremenom društvu.
Prva saznanja o ,,Dnevniku" dobio sam na porodičnoj slavi kada mi je dalji rođak spomenuo između zalogoja mesa i pića, da je u njegovom selu umro zagonetnom smrću njihov seoski umetnik. Način na koji je pričao o tom događaju kao nečem krajnje ružnom i beznačajnom naterao me je da ceo razgovor brzo zaboravim...
Na prvi pogled bila je to velika knjiga nepravilnog oblika, kao da je tesana sekirom. Prvi dodir sklopljenih očiju i osećaj da mi sadržaj poznat. Na koricama u nevešto nacrtanom zlatnom ramu pisalo je ,,Moj dnevnik", a ispod toga u zagradi – (moji odgovori). Otvaram ga i vidim da je to u stvari imitacija knjige, i da je tamo gde su trebale biti stranice bila šupljina u kojoj su se nalazili različiti papiri. Bile su tu skice, ideje, zapisi, neki razumljivi a neki ne, ali je malo njih bilo u dobrom stanju. Preplavili su me osećaji koje do tada nisam imao...
Znao sam vrednost ,,Dnevnika" ali nisam bio siguran u svoje mogućnosti i to me je plašilo. Doneo sam odluku da prvu količinu skica i zapisa sačuvam tako što ću ih fotokopirajući uvećati, preneti na linoleum, a zatim rezati i štampati. Trudio sam se da one uništene delove skica ili crteža dopunim imitirajući njegov rukopis. Negde sam uz njegove komentare dodao i svoje verujući da mi on neće zameriti na tome. Bio je to dug i mukotrpan posao oko rezanja i štampanja, uz strah da li sam uspeo u svojoj nameri...
Radovan Jandrić (iz predgovora kataloga)