Predstave stvarnog života u delima Olivere Gavrić Pavić, protkane fakcijom i fikcijom, su oblik autobiografije koja se zasniva na mislima obojenim emocijama. Autorka otklanja pogled od  haosa realnog života i usmerava ga ka beleženju sopstvenog utiska.
Postmodernističko citiranje, montaža i kolažiranje fragmenata iz istorije umetnosti i doživljaja stvarnosti, renesanse, Vizantije i modernizma, Olivera Gavrić Pavić prožima sanjaranjem, vlastitom emocijom i narativom. Naime umetnica ’’priča’’ anegdote iz sopstvene prošlosti, reinterpretira dogadjaje i inkorporira ih u svet umetnosti.Poetičku osnovu čini sklop snova, fantazama i realnosti, odnosno pojezis (poiesis), nove stvarnosti preoblikovana umetničkim činom.
Slike i crteži Olivere Gavrić Pavić izražavaju kompleksan afektivni i emotivni odnos autorke sa vidljivim svetom. Baveći se predstavama egzotičnih ženskih figura, koje podsećaju na Gogenove Tahićanke (’’Mandana, Mahnas i ja’’), autorka ne pribegava strogom mimezisu, već prikazuje sećanje iz sopstvenog života i prošlosti. Tradicionalno nasledje i dekonstrukciju stvarnog sveta predstavlja na bajkovit način aproprijacijom orijentalnih elemenata koje fragmentarno povezuje sa nacionalnim sadržajima arhitektonskih oblika. Umetnica eklektički citira i kolažira različite stilske obrasce i gradi spojeve tradicionalnog i modernog, internacionalnog i regionalnog. Njen slikarski stil je otvoren: okrenuta je ka nomadskom, relativističkom i vanstilskom delovanju i izražavanju u umetnosti, ka zanimanju za figuraciju i ka ekspresiji subjektivnog, narativnog, fikcionalnog, likovnog izražavanja. Njena slikarska vizija stvara unutrastilske rasprave raznorodnih modusa prikazivanja. Monumentalna slika ’’Tri figure u hramu’’ primer je postmodernističkog eklekticizma u stilskom, značenjskom i formalnom smislu. Sliku čine dve celine pri čemu je jedna figuralna i rešena u tradiciji renesansne perspektive, a u drugoj dominira arhitektura u maniru vizantijskog freskoslikarstva. Na taj način postignuto je suprotstavljanje različitih slikarskih modela iz istorije umetnosti, odnosno postignut je postmoderni koncept suprotstavljenih stilova prošlosti i ostvarena je zamisao narativno-anegdotskih vizuelnih predstava. Umetnica ima za cilj diskurzivni pristup, da stupi u dijalog sa posmatračem i prikaže mu sopstvenu percepciju vlastite stvarnosti, interpretaciju dogadjaja i da u odredjenoj meri utiče na njegov pogled na svet.
Dogadjaji na slikama i crtežima su (kao i u bajkama) neobični i neverovatni. Spoj začudnosti i distorzije prošlosti, izmeštanje iz realnog u nadrealno, simulirajući stvarnost, satkan je od mnogobrojnih simbola koji se nalaze na ovim slikama, kao što je stilizovana arhitektura, sneg u boji (na slikama ’’Šareni sneg’’ i ’’Tri figure u hramu’’), ’’Utvara’’, mistična predimenzionirana ruka (na slici ’’Tri figure u hramu’’) i vangogovski tragovi na tlu (na slikama ’’Kalemegdan’’).U njenim slkama i crtežima dolaze do izražaja predstave vizija prostornih i vremenskih odnosa, osećaj za proporcije, a racionalan koncept velikog i malog izrazito je antropomorfan u Jungovom smislu reči. Prizori iz realnosti oslikavaju autonomni sadržaj nesvesnog i simuliraju, reklo bi se, nadstvarni bajkoviti svet koji se odvija u svetu magije.
Vesna i Jelena Pavićević