MIHAILO M.  PETKOVIĆ

Skulpture: Ugasli oker i naslućene nijanse još nekih toplih boja što sevnu iz tamne prirode gvožđa podsetiće na slike Mihaila M.  Petkovića. Kad obojenu površinu platna zameni metal pomislićemo u prvi mah da je umesto slikanja materijala doslo do slikanja materijalom. Ipak, umetnik nikada ranije nije podražavao, nije slikao materijal. Svakako, klica današnjeg ,znaka’ pojavila se u njegovim najranijim delima. Već prvih nekoliko skulptura, ili još pre nekoliko kolaža gde je baratao samo hartijama različitog kvaliteta i boje -  nagovestilo je da sve snage Petkovića nisu uložene u slike koje je kontinuirano stvarao. Ali, uprkos asocijacijama i (pri)sećanjima ne radi se ovde o prepevu slike u delo skulptora. Ponikle u istom, brižnom krilu tvorca one (slike i skulpture) ostaju u srodstvu koje se očitava najpre u pouzdanoj arhitekturi dela. Konstrukcija, uprkos spontanosti kojom zrače skulpture, odaje duboko promišljanje autora. Drugačije rečeno, svest o arhetipskim delima-prizorima nije sastavni deo nesvesnog oblikovanja univerzalnih sadržaja. Pa, kako ni Petkovićeve apstraktne slike nisu u suštini, vec samo prividno, pripadale porodici enformela – tako se i ove skulpture samo prividno mogu smatrati produžetkom onog sto je on gradio na platnima.
Osvajanje prostora je ovde onaj iskorak koji se ogleda u monumentalnosti ovih po dimenzijama malih komada. Potom dinamični odnosi površina, spojeva među njima i “cepanja” potenciraju dramatičnost koja isijava kao i iz vremena u kom su rođene.
U probušenim, probijenim gvozdenim “štitovima” i(li) oklopima – razbijenim i ponovo spajanim i spojenim grubim varom možemo tragati za ugroženim čovekom, za rascepljenim čovekom…  Ali harmonija ovih skulptura, uprkos svemu, može biti shvaćena i kao konačna i moguća sinteza rascepljenosti   i vremena u kom se događa – sinteza proistekla iz duhovne vitalnosti koliko god ona bila skrivena pod rđom podneblja.
Kao sto Petkovićeva platna nisu negirala, nego su gradila sliku i to ne onu trenutnu, pomodnu već sliku koja se rasprostirala u vremenu – tako njegove skulpture možemo shvatiti, ako se radi o sadržaju, kao mit o vremenu. A, mitovi izviru iz zajedničkih žudnji pod nepodeljenim nebom. Možda je dakle reč o izgubljenoj generaciji i onoj koja je ponovo našla sebe. Ipak je Petković svedok propasti jedne epohe i psihičkog terora.

Savo Popović