Dosadašnja  iskustva u pravcu istraživanja i revidiranja nekih od ključnih tema savremene umetnosti  poput odnosa intimnog i kolektivnog sećanja, mitologizacije ili revitalizacije  bliske prošlosti, umetničke intervencije i realiteta odabranih narativa, Maja Milovanović (1977) zaokružuje ciklusom izložbi pod jedinstvenim nazivom Mit o graditelju prikazanih tokom 2016. i 2017. godine.  Projekat je zamišljen  kao  višemedijska  instalacija sačinjena od radova nastalih reprodukovanjem i  reinterpetacijom slučajno pronađenih artefakta iz vremena posleratne Jugoslavije – dnevničkih beležaka  i fotografske arhive Luke Popovića, široj javnosti nepoznatog građevinskog inženjera. Okosnicu  postavke u Prodajnoj galeriji ,,Beograd” pod nazivom Studije sreće  čine portreti -  grupni i  pojedinačni u kojima autorka u potrazi za idealnim prikazom  odabranog emocionalnog  stanja dolazi do pitanja da li je  imperativ lične sreće simptom životnih i društvenih okolnosti ili pak nezavisna, kontinuirana  manifestacija izvorne životne energije.



Tema  celokupnog  projekta, kao i  inicijalnog  predstavljanja u Kulturnom Centru Beograda  jeste  hipotetičko rekonstruisanje  odnosa Popovića i njegove supruge koja se pojavljuje na svim fotografijama bilo pojedinačnim, bilo grupnim u najrazličitijim situacijama i kontekstima. Na najnovijoj postavci pod nazivom ,,Studije sreće” centralno mesto ponovo pripada Jelisaveti, ovog puta u okviru grupnog portreta nastalog na osnovu fotografije snimljene  povodom obeležavanja  jubileja preduzeća u kome je radila. Osim ovog, okosnicu izložbe čine još dve grupne kompozicije -  portret autorkine majke sa prijateljima prilikom proslave godišnjice mature (Mama)  i portret sa venčanja glumice Grejs Keli sa plemstvom (Grejs) Fragmentacijom tog kolektivnog prizora stupa se u prostor privatnog,  gde su u formi vežbe ili skice predstavljeni  protagonisti uhvaćeni  u  trenucima u kojima  radost življenja suvereno vlada i zasenjuje  sve druge pretpostavljene manifestacije unutrašnjeg života. Taj drugi zanačajan segment izložbe čine pojedinačni portreti  tri žene nastali kao studije na osnovu fotografija iz porodičnih arhiva, kadriranjem i uveličavanjem ili reinterpretacijom onih javno dostupnih u elektronskim bazama podataka. Osnovni kriterijum za izbor i dalju vizuelnu obradu  bili su prikazi koji najviše odgovaraju stanju/osećanju istinske radosti. Sreća po dužnosti  na grupnim portretima, na pojedinačnim postaje sreća kao sloboda izbora. Predstavljene ličnosti  sada se pojavljuju oslobođene ideoloških i rodnih pozicija ili društvenih funkcija , a ono što je na grupnim portretima bilo samo nagoveštaj ili obećanje sreće, u pojedinačnim portretima  iznosi se  na videlo kao nekon trolisan izliv životne radosti  otkrivajući podjednako  poziciju  oba aktera – onog  ispred i i one iza objektiva. Nasmejana lica  tražena su i odabirana među velikim brojem amaterskih fotografija često izbeljenih, oštećenih ili mutnih,  dok i slikarski tretman teži da zadrži  utisak nesavršenosti ili rada vremena. Specifičnost portretske koncepcije istovremeno se poziva na nasleđe modernističkog slikarstva lirske orijentacije i nekih od njegovih  postupaka – slobodnog gesta, transparentne materije, umerene dezintegracije prizora.  Lakoća izvođenja ovde ne aludira samo na prirodu sižea  već  pretenduje da opiše  duh vremena obeležen optimističnim vizijama  i nadom u preobražaj i napredak u posleratnim godinama.
Sanja Todosijević, istoričar umetnosti  (iz predgovora kataloga)