Lidija Marinkov Pavlović je magistriralaje 2001. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na odseku za Slikarstvo, u klasi profesora Jovana Rakidžića. Izlagala na više od 20 samostalnih (Beograd, Novi Sad, Banjaluka, Kragujevac, Smederevo...) i napreko 100 kolektivnih izložbi u Srbiji i inostranstvu. Više puta je nagrađivana za radove iz oblasti slikarstva i proširenih medija. Članica je ULUSA-a i SULUV-a.  Zaposlena je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u  zvanju docentkinje na katedri za Slikarstvo.


 
"Serija crteža pod nazivom Virdžinijin metod nastajala je u proteklih nekoliko godina, a početna ideja potekla je iz čitanja eseja Sopstvena soba Virdžinije Vulf. Na početku eseja pripovedačica opisuje svoju nemogućnost da razume motive i argumente koje iznosi izvesni profesor fon X, autor knjige "Mentalna, moralna i fizička inferiornost ženskog pola". U toj nemoći, ona nesvesno projektuje i počinje da crta njegovo lice. Umesto da u povlašćenom prostoru akademske biblioteke napiše teorijski tekst, ona uviđa da je crtajući sprovela  "elementarnu vežbu iz psihologije" te da je „skica gnevnog profesora napravljena u gnevu“.

"To je prosto u ljudskoj prirodi, pomislih i stadoh da crtam zvezde i krugove oko gnevnog profesorovog lica dok nije počeo da liči na zapaljen grm ili plamenu kometu – u svakom slučaju, na spodobu bez ljudskog lika i značenja. Profesor je sada bio samo svežanj pruća koji gori na vrhu Hempsted Hita. Moj gnev je ubrzo bio objašnjen i ugušen; ali radoznalost je ostala. Kako objasniti gnev tih profesora?"

Ovaj marginalni postupak, koji se opisuje u tekstu VirdžinijeVulf, predstavlja zapravo odškrinuta vrata za uvođenje na scenu mnogih važnih pitanja: od izvođenja dekonstrukcije dominantnog patrijarhalnog diskursa, do mogućnosti da se o toj dekonstrukciji kao metodu govori. Crteži koji su nastali kroz prisvajanje ovog postupka predstavljaju, u osnovi, seriju portreta ličnosti iz javnog života Srbije (lekari, profesori, političari, režiseri, pravnici, likovni kritičari), koji više ili manje utiču na kolektivni, pa i na lični život pojedinca. I ako likovna interpretacija obuhvata svest o postupcima, govoru, mimici lica, kao i o kontekstu određenog kulturno-društvenog miljea kojem predstavljene ličnosti pripadaju, u ovim radovima ne treba tražiti eksplicitna značenja, niti direktnu kritiku društvenih vrednosti. Radi se o "elementarnoj vežbi" i njenim rezultatima i tragovima. Moglo bi se reći da su radovi nastajali u onom slobodnom prostoru između afekta i metode, u kretanju između toga da oni budu nešto predstavljeno i da predstavljaju nekog.

To je ujedno i razlog što ova serija portreta izlazi iz okvira konvencijalno shvaćenog žanra.  Osim toga, eksperiment sa izvođenjem postupaka - metoda izčuvenog eseja vodio je do određene vrste dekonstrukcije formalnih načela. Otuda su u ovim radovima namerno korišćene različite tehnike i izrazi, a predstavljene ličnosti su ostale neprepoznatljive. Nadam se da se u toj fragmentarnosti, stilskoj i svakoj drugoj, mogu prepoznati neki od principa "ženskog pisma".

Lidija Marinkov Pavlović