Rad Irene Stopić aluzivno nas upućuje ka nešto drugačijem modernističkom narativu - ekspresivnijem i gotovo istrgnutom iz opšteg citatnog korpusa. Autentičnost ličnog gesta autorke prilagodljiva je po unutrašnjem zahtevu vlastitog bića, ali i svesna da je za opstanak (umetnički ili bilo koji drugi) neophodno prihvatiti igru i postaviti svoje propozicije introjektovanja. Udaljene od optimizma mehaničke rasprostranjenosti Valtera Benjamina, grafički listovi Irene Stopić mogu se posmatrati iz jednog drugog rakursa; onog koji u vizuelno polje unosi posledice drugačije protumačene stvarnosti. Reljefnost i taktilna čitljivost vizuelne poruke je odbačena. Autorka nas suočava sa naknadnim efektima, dekonstruišući uspostavljene umetničke norme – tradicionalna grafička presa je zamenjena digitalnim tehnologijama. Pomereni smo ka neobičnom svetu Kafkine imaginacije, ka mašinama sličnim giljotinama, ka onima koji su usvojili preteće inskripcije i istovremeno bezuslovno izmestili autentične autorske kapacitete u zonu apersonalne tehnicističke oslobođenosti.
Irena Stopić (1974. Užice), diplomirala 2002. i magistrirala 2013. na Akademiji likovnih umjetnosti u Trebinju, klasa profesora Mirka Toljića. Viši je asistent na Akademiji likovnih umjetnosti u Trebinju. Izlagala je samostalno u Gradskoj biblioteci, Istočno Sarajevo (2003) i učestvovala na više kolektivnih izložbi u zemlji i regionu. Bavi se crtežom i digitanom grafikom.