Gordana Ivetić rođena je u Somboru 1965. godine, a od 1972. godine živi i stvara u Beogradu. Diplomirala je slikarstvo na FLU u Beogradu 1996. godine u klasi profesorke Anđelke Bojović. Magistarske studije završila u istoj klasi 1999. godine. Na Višoj školi likovnih i primenjih umetnosti u Beogradu završila studije za obrazovni profil Konzervator preparator. Freskopis i ikonopis učila od Časlava Colića u Galeriji fresaka u Beogradu. Član ULUS-a od 1997. godine. Godine 2000. stekla status slobodnog umetnika. Izlagala na više samostalnih izložbi i učestvovala na brojnim likovnim kolonijama u zemlji i inostranstvu.
U Galeriji`73 predstaviće se izložbom „Tajanstveni zastupnici“. Slikanjem naših tajanstvenih zastupnika, naših Nebeskih prijatelja, za umetnicuje veličanstven doživljaj. Gordana Ivetić se bavi „osluškivanjem i interpretiranjem pokreta, oblika, svetlosti i Svetlosti, kroz sveto vizantijsko nasleđe, kroz ličnu zamisao, kroz iskustvo pročitanog, kroz svedočenja duhovnih, kroz poraz i obasjanje, kroz uvrede i praštanja, kroz huku vekova koji se prepliću, sudaraju, grle, ratuju, hitaju u susret jedni drugima, kao valovi dubokog nepreglednog tajanstva“.
„U duhovnoj ćeliji nosimo monogram Hristov, u duhovno-kulturološkom zapisu temelji nas napev anđeoskog lika. Posle građenja slike na akademskim principima, nakon rešavanja problematike slike i upijanja energije impuls afresaka i ikona, nakon pohođenja svetinja, napokon prepuštena izvornoj emociji i prizivu mog života, vođena da prikažem naše okruženje, telesnom oku zaklonjene predstave, uranjala u Nebeske scene naplatnu. Naslikati naše tajanstvene zastupnike, naše Nebeske prijatelje bio je zamene veličanstveni doživljaj. Odgovornost, potreba, strahopoštovanje, ushićenost, iščekivanje i traženje posebnog vremena, bežanje od i vraćanje usvet, radost, posvećenost, izolacija, bili su prisutniji nego ikada. Prepuštanje Jedinom koji vodi. Osećanje da je dar u meni, konačno, dobio svoju svrhu. Osluškivanje i interpretiranje pokreta, oblika, svetlosti i Svetlosti, kroz sveto vizantijsko nasleđe, kroz ličnu zamisao, kroz iskustvo pročitanog, kroz svedočenja duhovnih, kroz poraz i obasjanje, kroz uvrede i praštanja, kroz huku vekova koji se prepliću,sudaraju, grle, ratuju, hitaju u susret jedni drugima, kao valovi dubokog nepreglednog tajanstva... Jedan segment veličanstvenosti beskrajne vode poputplave mrlje u vremenu prosuo se po belom platnu nenajavljen, davno očekivan i više neočekivan, ne objašnjavajući mi ništa. Bez suvišnosti reči, u beskraju noći izobražavanje bleštavilosti belila Pokrova Nebeske Carice. Carice tišine. Ganuta Svetlošću i plavetnošću ultramarina i dostojanstvenim ognjemrubin crvene, na mahove zaustavljana u potezu i pokretu, spuštala sam lazure na belilo platna. Sreća je jedan atelje u noći, u zori, tamo gde si zaštićen, otvoren ... Sreća je munjom obasjati ostrvo u sebi i spaliti mrak okosebe. Mogla sam, kao na oblaku, daiskažem poštovanje prema dostojanstvu Stubova života. Ne, to nije bilo samo u moje ime. Osećala sam divnu osamljenost, ali usamljenosti bilo nije. Oteti, a da ti se za tu drskost ne sudi, delić nepregledne raskoši vere... Ti likovni zamasi foton su u Beskonačnom. Radost deteta i potresenost zrelog čoveka. Neponovljivi osećaj tkanja na razboju Umetnosti prema Nebu izvijenom. Zaogrnuti skrušenošću, zastanimo...bdimo nastraži. Tiho otvorimo kapije. Vojske Mira nas pohode“.
Gordana Ivetić