Deo teksta Irine Subotić za Dušanovu Monografiju, koji se odnosi na Iliju Dimića.


I devedesete godine su u životu Dušana Otaševića bile ispunjene sasvim oprečnim događajima, stimulansima koji su dolazili sa različitih strana i koji su ga hranili materijalima za novadela neiscrpne invencije. Među najkompleksnije i najprovokativnije Otaševićeve radove spada fikcionalna simulacija - konceptualna celina koju je premijerno prikazao u beogradskm ogranku dubrovačke Galerije Sebastian 1990. godine pod nazivom Ilija Dimić. Izložba slika i konstrukcija,[1] kao neka vrsta poluautobiografskog narativa gde je san o letenju metafora za umetnost i simbolično transcendiranje  ograničenih ljudskih sposobnosti. U duhu svog stalnog interesovanja za avangardu, posebno rusku i princip „montaže-atrakcije stvarnih i izmišljenih elemenata“, prerušavanja i simuliranja, rekonstruisani su tajnovita egzistencija i kratkotrajno stvaralaštvo zaboravljenog, nepoznatog ili neotkrivenog (?) pilota i umetnika čiji život - prema Otaševiću i Branku Vučićeviću - dotiče niz pojava koje su se javljale na jugoslovenskom podneblju dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka: kratko se školuje na Bauhausu, oduševljava dadaizmom i zenitizmom, blizak mu je Avgust Černigoj, kao i evropski konstruktivizam i ruski produkcionizam, dopisuje se s Tatlinom, dotiče ga nadrealizam Marka Ristića. Gine kao španski internacionalista u Građanskom ratu 1938... Kod njega se prepoznaju elementi art déco-a kasnih dvadesetih godina i puristički elementi s početka tridesetih, a bili su izloženi i njegovi dečji likovni izrazi...  “Pošto nemam duhovnog oca, onda sam početkom devedesetih godina rešio da ga izmislim. Tako je nastao ’idealan umetnik’“, [2] ispovedno izjavljuje Otašević. Više od jednostavnog simulakruma, kako piše Jernej Kožar [3] povodom samostalnog Otaševićevog izlaganja u veoma atraktivnoj Koroškoj galeriji likovnih umetnosti u Slovenj Gradecu 2005. godine, radi se o virtuoznom komentaru istorijskog trenutka, o umetnikovoj punoj ispovesti i poruci koja u izvesnom smislu „komentariše“ radikalno stanje u jugoslovenskoj likovnoj umetnosti dvadesetih i tridesetih godina. Ilija Dimić je, kao i Otašević - transmedijalni umetnik, renesansna, bogata ličnost, sposobna da koristi i objekte i crteže, fotografije i rukopise, da se napaja istorijom umetnosti i da iz svega crpi likovne podatkea iz života - nelikovna sredstva koja su postala integralni dokumentarni deo postavke ovog totalnog simulakruma. Kao prateći elementi uz izložbu Ilije Dimića i njegovog idola Dedala štampani su leci manjeg formata kao parafraza zenitističkih kako po formi iboji, tako i po porukama, prilagođenim, razume se, drugim i novim sadržajima, kao što su prvi višestranački izbori u tadašnjoj Jugoslaviji (Dimića za predsednika), ili dizanje morala u vreme društvenog posrnuća i gubitka vere u mogućnost promena (LETenjem protiv LETargije). Izložbu je nagradio Fond “Ivan Tabaković”, a to prestižno priznanje u okviru Srpske akademije nauka i umetnosti podrazumevalo je organizovanje samostalne izložbe. Mića Popović je u obrazloženju za ovu nagradu istakao da „ako bi se u duhu idelu Dušana Otaševića tražio uzor i preteča, onda bi to svakako bio slikar i akademik Ivan Tabaković. Ljubopitljivost, istraživačka akcija i upornost, zanatska spretnost i vizuelna komunikativnost ugrađeni su na isti ili na srodan način u slike i objekte ova dva umetnika. Zbog toga se nagrada koja nosi Tabakovićevo ime, dodeljena Dušanu Otaševiću, našla u pravim rukama“.[4]


[1] Koncepciju je izradio zajedno sa Brankom Vučićevićem, uglednim filmskim teoretičarem, kritičarem i scenaristom. Predgovor u katalogu: I. Subotić. Sa B. Vučićevićem je i kasnije nastavljena saradnja u istom ključu: B. Vučićević, „Scene iz života Lažova“, u: Dušan Otašević. Popmodernizam. Retrospektivna izložba 1965-2003, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 19.X -18.XII 2003, 41-43.

[2] Marija Đorđević, „Na jedrima popmodernizma“ (intervju), Politika, Beograd, 19. X 2003.

[3]Jernej Kožar, pref. cat.  Dušan Otašević. Ars superat omnia, Koroška galerija likovnih umetnosti, Slovenj Gradec, april-maj 2005. Drugi tekst je pisao Ješa Denegri. Izložbu je organizovala tadašnja Galerija a danas Muzej Zepter - direktorka dr Ivana Simeonović Ćelić. 

[4]M.(inja) Č.(elar) M.(arjanović), „U pravim rukama. Nagrada iz Fonda ’Ivan Tabaković’ uručena Dušanu Otaševiću“, Politika Ekspres, Beograd, 10. XII 1992. Nagradu su do sada dobili i: Predrag Nešković, Milun Vidić, Мarko Кrsmanović, Mrđan Bajić, Mileta Prodanović, Predrag Koraksić Corax, Milica Stevanović, Jelena Trpković, Božidar Babić, Miodrag Tabački, Marija Dragojlović, Vladan Radovanović i Dušan Petrović. Uslediće uskoro još dve nagrade Otaševiću - na Oktobarskom salonu1993. i na Memorijalu Nadežda Petrović u Čačku 1994. Otašević je organizvao izložbu u Galeriji SANU 1995.

ILIJA DIMIĆ - BIOGRAFIJA

Kakav roman! - Roland Barthes

1901. 25 decembar, u Beogradu  rođen Ilija Dimić. Majka umrla na porođaju. Otac-trgovac (?).

1908. Polazi u osnovnu školu.

1912. Jedan propali češki slikar daje mu časove slikanja.
 
1913. Prva sačuvana slika u ulju Dedal i Ikar.
Nakon niza nesretnih slučajeva - zagonetna vrtoglavica, lom desne ruke i tromesečno razdoblje slepila - odustaje od dovršenja slike.
(Kasnije, dok je živeo sa Anđelinom M, “zasmejavao /je/ izigravajući slepca: ide po sobi žmureći i kucka po patosu dugačkim lenjirom… obećala sam da ću mu čitati kad oslepi. I pretila da ću nečujno dovoditi muškarce i sa njima voditi ljubav pred njim a da on, tako slep, i nesanja” - Sećanja gdje M. )



Prvi nagoveštaj opsesije letenjem.
“Nadao se, verovatno  da će i sam jednom moći da poleti, a iz snova koji prikazuju ostvarenje ljudsakih želja znamo kakvo se blaženstvo očekuje od takve nade… leteti ili biti ptica znači jednu prerušenu želju… i avijatika… ima svoje infantilne, erotske konotacije…pravio je najoštroumnije mehaničke igračke… da izrazi nešto dubokoumno” – Sigmund Freud: jedna uspomena iz detinjstva Leonarda Davincia.

1914. I svetski rat. Dimićev otac nestaje zauvek (u Albaniji? U logoru u Madjarskoj?).
Dimić provodi okupaciju kao vođa bande napuštene dece koja žive u ciglanama i polu srušenim kućama izdržavajući se crnoberzijanskim poslovima. Tada se navodno obogatio.

1919. Privatno završava gimnaziju.
 
1920. Studije u Nemačkoj. Pohađa tečaj pilotiranja.
 
1922. Ponovo počinje da slika. Prva “konstrukcija” (Rešenje zagonetke).

1924. Vraća se u Beograd. Povremeno radi u bankama i izvoznim firmama. Druži se uglavnom sa pilotima i sportistima.

1925. Prvi pokušaj konstruisanja osobne letilice. Uspostavlja ”sveske za ideje” - zabeleške numeriskom šifrom (kasnije uništene).

1926. Ljubomir Micić (“neprobirljivi ludak”) bezuspešno pokušava da “zavrbuje” Dimića (“kad vidi naše palanačke zenitist, hipniste i ostale tuttiquantiste, čovek bi se najradije proglasio ništistom” – Dimićeva beleška na poledjini Micićeve posetnice).

1927. Tronedeljno “posmatranje” u Bauhausu.

1931. LETenjem protiv LETargije!!!, letak bacan iz aviona  u Beogradu i Zagrebu.
SVAKI ČOVEK LETILICA!!!
BOLJE LETIMICE NEGO NIKAKO!!!
LETENJE UKIDA ZIMU U DU[I!!!
POZDRAV LINDBERGU!!!
Pismo Tatljinu i pismo Greti Garbo.

1932. Upoznaje Anđelinu M., suplentkinju (predavala je srpski jezik i književnost u Trgovačkoj akademiji).
“To je bila ljubav na prvi pogled. Tada je stanovao u Krunskoj, broj sam zaboravio. Soba pet sa petnaest, zvana hangar, dva zida u velikim prozorima. Sve belo. Umesto stola je imao crno lakiranu stolarsku tezgu. Na zidu je visila testera sa crvenom ručkom. Na stolici “biblioteka” – dve-tri knjige - i poveći kugl-lager. Svakog dana je četvrt sata čitao logaritamske tablice. Ja da pošašavim. Živeo je skromno, ali je umeo da se bogataški ponaša. Uvek mi je kupovao najfiniji svileni veš…
O prošlosti je nerado pričao. Radio je skoro tajno, sve krio kao mačka mačiće. Samo nekoliko puta sam ga zatekla u poslu. Meni je sve to izgledalo suvo. Jedino mi se svidjao ovaj plakat sa mnom.
Moj ukus je bio ubibože. Čitala sam šta treba za školu, a inače Pitigrilija i ilustracije. Isto što se tiče slikarstva.  Tek posle ovog rata - baš u nevreme - iškolovala sam se, pa sam sad stara gospodja – modernistkinja” – Sećanja gdje M.

Iz neobjavljenog dnevnika Marka Ristića (1932) “17.decembar. Depresivna lapavica, lapavičasta depresija. Peć se opet puši. Ručao kod ‘Grčke kraljice’ sa Ilijom Dimićem. Sad se predstavlja kao ‘mehaničar’. Pokušavao da diplomatski ispipam čime se ustvari bavi. Tvrd orah. Samo je procedio da  bi pisanje trebalo da se svede na beleženje subjektivnih podataka od objektivnog značaja. Kući, sav ušljiskan od blatnjave vodurine. U bioskopima ništa zanimljivo.”

1933. U “božićnjem” broju Politike Ristić objavio članak u kome je “preradio” Dimićeve ideje.
Prvi arhitektonski projekti.

1934. S Anđelinom M., lađom putuje u Beč da razgleda moderne stambene blokove za radnike.
 
Začetak projekta lebdećih gradova.

1935. Lebdeći gradovi.

1936. Anđelina M. raskida sa Dimićem. On odlazi u Francusku. “Više ga nisam videla. U onako malom Beogradu, moglo je da se dvoje nikad ne sretnu. Imali smo zajedničkog psa. Crnog. Dala sam ga šinterima.” – sećanja gđe  M.

1937. Kao pilot-lovac učestvuje u španskom gradjanskom ratu.

1938. Poginuo u Španiji.

“Uveče, na korzou sretnem poznanika, levičara, malo mi se udvarao (tada sam obožavala da mi se svi udvaraju). I on, ni pet ni šest: Ilija izgoreo s avionom u Španiji. Tutne mi njegov sat i druge sitnice. I ode. Dali mi je bilo žao?…

Pred rat, za vreme Sajma, pored Save su podigli metalni toranj s koga se skakalo padobranom. Skočila sam i ja. To je bio kao neki leteći, ili padajući, parastos njemu, Iliji.” – Sećanja gdje M.

1990. Prva izložba dela Ilije Dimića

U SANU će se u utorak, 22. decembra, u 11 sati održati konferencija za medije. Konferenciji će prisustvovati, pored akademik Dušana Otaševića, profesor Ješa Denegri, Slavica i Daniel Trajković (Fondacija Kolekcija Trajković) i kustosi Galerije SANU, Jelena Mežinski Milovanović i Rada Maljković.